Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
Реј Брасие
и др.
Формирање цена за времето:
резиме и дискусија за
„Онтологија на финансиите“
на Сухаил Малик1
Биографска белешка
Ray Brassier
et al.
Bionote
Ray Brassier is Professor of Philosophy at the American
University of Beirut, Lebanon.
Реј Брасие е професор по филозофија на Американскиот универзитет во Бејрут, Либан.
А. Резиме на „Онтологија на финансиите“
на Сухаил Малик
А. Outline of Suhail Malik’s
“The Ontology of Finance”
Две лекции
Two Lessons
1. [1] „… пазарите на деривати претставуваат
сисtемски ризик за националните и за светски
економии“ [2] […] „… релативната големина на
овие пазари е фундаментален ризик за геополитичката, како и за економската безбедност“. (629)
1
84
Pricing Time: Outline and
Discussion on Suhail Malik’s
“The Ontology of Finance”1
Следново е резиме на Suhail Malik, “The Ontology of
Finance,” Collapse: Philosophical Research and Development,
Vol. VIII (2014), 629-813, подготвено од Реј Брасие, по
кое следеше дискусија по неговото предавање на 28 јуни
на Школата за политика и критика 2017 г. во Охрид,
Македонија. Страниците што упатуваат на текстот на
Малик се дадени во наводници во резимето. Идентитети
му благодари на издаваштвото Urbanomic за дозволата да
ги репродуцира цитатите на Малик.
1. [1] “… derivatives markets present a systemic risk to
national and world economies” [2] […] “… the relative
size of these markets is a fundamental risk to geopolitical as well as economic security.” (629)
1
The following is an outline of Suhail Malik, “The Ontology of
Finance,” Collapse: Philosophical Research and Development,
Vol. VIII (2014), 629-813, prepared by Ray Brassier, followed
by a discussion after his lecture on June 28 at the School for
Politics and Critique 2017 in Ohrid, Macedonia. Pages referring
to Malik’s text are given parenthetically within the outline.
Identities would like to thank Urbanomic for permission to
reproduce quotations from Malik’s text.
Identities
Четири нешта за земање предвид
Four Considerations
I. Финансиската моќ
I. Finance Power
2. „Што е финансиската моќ одвоена од суверенитетот на модерната држава? Бидејќи тука ‚финансии‘ е еуфемизам за системска динамичка
организација на акумулација на капитал водена
од пазарот, за овие прашања не може да се зборува во смисла на мотивации, добивки, или загуби
на поединците што ја извршуваат финансиската
моќ и нејзините променливости. […] Она што е потребно е всушност tеорија на моќ за финансииtе
што мора да предничи во однос на оперативната
комплексност на финансиските пазари“. (637)
2. “What is finance power distinct from modern state
sovereignty? Since ‘finance’ here is a euphemism for
a systemic market-led dynamic organization of capital accumulation, these questions cannot be taken up
in terms of the motivations, gains, and losses of those
individuals who effectuate financial power and its vicissitudes. […] What is required is instead a power
theory of finance that must take its lead from the operational complexity of financial markets. […] [i.e.] a
nonstandard general theory of price and of the political economy of finance.” (637)
II. Иднина
II. Futurity
3. „Најважна тука е општата реорганизација на
релацијата кон иднината преку цената - не само
во дефинираната арена на пазарите на деривати,
туку во целиот општествен поредок. […] дериватите покажале дека системски операционализираат единствен модалитет на влогот што е суштински за стандардната идеја за обложување, но е
теоретски и практично недостапна во основата на
таа стандардна идеја“. (638)
3. “Most significant here is the reorganization of the
relation to the future via price in general - not just
within the circumscribed arena of derivatives markets, but across the entire social order. […] derivatives are shown to systemically operationalise an unprecedented modality of the wager that is intrinsic to
the standard notion of betting but is theoretically and
practically unavailable upon the basis of that standard notion.” (638)
III. Посткапитализам
III. Postcapitalism
4. „Левиот акцелерационизам [т.е. Срничек и
Вилијамс] мора да ја напушти својата (вистински амбивалентна) приврзаност кон Марксовите
детерминации на капитализмот и на политичката економија, како и на оние што се засноваат на
трудот, затоа што тие не се, општо, предусловите
за капиталот-моќ, туку тенденциозни погрешни
разбирања за него. […] Предлогот што се дава
тука е во линија на тоа дека патиштата до посткапитализмот, и каков може да биде тој услов и
неговата политичка економија, напротив треба
4. “Left Accelerationism [i.e. Srnicek and Williams]
must abandon its (admittedly ambivalent) attachment to Marxian and labor-based determinations of
capitalism and political economy, because these are
not the prerequisites of capital-power in general but
tendentious misapprehensions of it […] The proposition advanced here is rather that the routes to postcapitalism, and what that condition and its political
economy can be, need to be instead determined in relation to ‘the most advanced theoretical tools available today. In practical terms, this now means finance
85
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
да се одредат во однос на ‚најнапредните теориски алатки достапни денес‘. Практично говорејќи,
сега ова значи, општо финансии, и конкретно, деривати - не марксизам“. (639-40)
86
IV. Критика на „неорационализмот“
5. „… искоренувањето на социјалните норми од
капиталот-моќ (нормативност што не повлекува
со себе уништување на општествениот ред, туку
хронично реинституционализирање на ризичен
ред) предизвикува сомнеж во однос на политичката и теоретската адекватност на ‚неорационалистичката‘ програма за амбициите на левиот акцелерационизам. Поточно, ако неорационализмот
тврди дека социјалните и субјективните норми
може прогресивно да се трансформираат со прагматскиот универзализам на авторевидирачките
рационални норми, тоа тврдење го претпоставува
авторитетот на разумот не само врз концептуалната мисла, туку и врз социјалните норми, и на
можноста за ревидирање на социјалните норми.
Сепак, од причините сведени подолу под име на
ризичниот ред како капитализација, и двата неорационалистички предуслова се, најмалку, дискутабилни: тоа е затоа што капиталот-моќ, иако, секако, не воден од теоретскиот разум, ги ревидира
социјалните норми до точка во која социјалните
норми целосно ја губат ефикасноста; авторитетот
од кој било вид не е доминантната модалност на
моќта во ризичниот ред; и самиот ризик отфрла
каква било тенденциозна организација или универзалистичка детерминација, колку и да е рационално одредена и со можност за ревидирање,
освен поголема капитализација (чија рационалност не е како на теоретскиот разум) […] неорационализмот [мора] да го докаже односот меѓу
конструирањето и спроведувањето на рационалните норми од една страна, и поткопувањето на
in general, and derivatives in particular - not Marxism.” (639-40)
IV. Critique of “Neorationalism”
5. “… the extirpation of social norms by capital-power
(a normativity that does not entail the destruction of
social order but the chronic re-institutionalization
of a risk order) casts significant doubt upon the political and theoretical adequacy of a ‘neorationalist’
programme to the ambitions of Left Accelerationism.
That is, if neorationalism contends that social and
subjective norms can be progressively transformed
by the pragmatic universalism of self-revising rational norms, that contention supposes both the authority of reason not only over conceptual thought but
also over social norms, and also the revisability of social norms. Yet, for reasons deduced below under the
name of the risk-order as capitalization, both of these
neorationalist prerequisites are at best questionable:
for capital-power, though certainly not directed by
theoretical reason, revises social norms to the point at
which social norms lose efficacy altogether; authority
of any kind is not a prevalent power-modality in the
risk-order; and risk itself proscribes any tendential
organization or universalist determination, however
rationally determined and revisable, other than that
of greater capitalization (whose rationality is not that
of theoretical reason) […] neorationalism [must] substantiate the relation between the construction and
implementation of rational norms on the one side,
and the vitiation of normativity on the other side - the
side of the social order constituted by capital-power.”
(641-2)
The Four Stages of the Argument
a. Nitzan and Bichler on capital-power
b. Logic of derivatives pricing as variant of Derridean
différance
Identities
Четирите фази на аргументот
a. Нитзан и Бихлер за капиталот-моќ
b. Логиката на формирањето цени на дериватите
како варијанта на différance на Дерида
c. Елена Еспозито за поврзувањето на времето
[time-binding]2
d. Ели Ајаче за догматската непредвидливост
Капиталот-моќ
6. „… Нитзан и Бихлер3 предлагаат дека капиталот е
дирекtно моќ затоа што тој не е ‚ниту материјален
ентитет, ниту продуктивен процес, туку самата
способност на отсутни сопственици да го контролираат, обликуваат и реструктурираат општеството пошироко‘ - контрола на продуктивноста која
вклучува ‚цел спектар на институции на моќ‘, и
тоа не само затоа што на сопственоста во отсуство,
во суштина, & требаат комплексни и спроводливи
институционални структури во цело општество.
Акумулацијата на капитал е истовремено и нужно
политички факт“. (642)
7. „… главниот конфликт и борбата за моќ во капитализмот е меѓу оние кои акумулираат капитал,
од кој секој се труди да биде поуспешен од другите
сопственици на капитал. Капиталистите не сака-
c. Elena Esposito on time-binding2
d. Elie Ayache on thetic contingency
Capital-power
6. “… Nitzan and Bichler3 propose that capital is directly power because it is ‘neither a material entity,
nor a productive process, but rather the very ability
of absentee owners to control, shape, and restructure
society more broadly’ - a control of productivity that
involves the ‘entire spectrum of power institutions,’
not least because the absentee ownership at its core
requires complex and enforceable institutional structures across a society. Capital accumulation is at once
and necessarily a political fact.” (642)
7. “… the main conflict and power struggle in capitalism
is between those accumulating capital, each of whom
looks to do better than the other owners of capital.
Capitalists do not just seek to accumulate capital nor
(as liberal business dogma has it) to maximize profits, but rather to ‘beat the average’ represented by the
normal rate of return. That rate is set not just by the
standard instruments such as interest rates, but also
by the rate of accumulation of every company and absentee owner, who are therefore competitors for capital. Nitzan and Bichler’s shorthand for accumulation
by intracapitalist rivalry is differential accumulation,
which also posits that accumulation for any one firm
is locked into the spectrum of institutional arrangements at local, sectorial, or global scales.” (642-3)
2
Elena Esposito, The Future of Futures: The Time of Money in
Financing and Society (Cheltenham: Edward Elgar, 2011).
2
Elena Esposito, The Future of Futures: The Time of Money in
Financing and Society (Cheltenham: Edward Elgar, 2011).
3
Цитатите од Нитзан и Бихлер во цитатите на Малик се
земени од: Jonathan Nitzan and Shimshom Bichler, The
Global Political Economy of Israel (London: Pluto, 2002), и
Capital as Power: A Study of Order and Creorder (London:
Routledge, 2009).
3
Quotations from Nitzan and Bichler within Malik’s quotations
herewith are taken from: Jonathan Nitzan and Shimshom
Bichler, The Global Political Economy of Israel (London:
Pluto, 2002), and Capital as Power: A Study of Order and
Creorder (London: Routledge, 2009).
87
нормативноста, од друга страна - страната на општествениот ред кој се состои од капиталот-моќ“.
(641-2)
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
ат само да акумулираат капитал ниту (како што е
случајот со либералната бизнис догма) да се зголемат до максимум профитите, туку повеќе сакаат
‚да го надминат просекот‘ претставен преку нормалната стапка приходи. Таа стапка не ја поставуваат само стандардните инструменти, како што се
каматните стапки, туку и стапката на акумулација
на секоја фирма и сопственик во отсуство, што се
конкуренти за капитал. Стенограмот на Нитзан
и Бихлер за акумулација со интракапиталистичко ривалство е диференцијална акумулација,
што исто така претпоставува дека акумулацијата
за која било фирма е ставена во спектарот на институционалните договори на локално, секторско
или глобално ниво“. (642-3)
88
Двата главни аспекта на диференцијалната
акумулација се цената и саботажата
8. „… цената ‚ни кажува колку е подготвен еден капиталист да плати сега за да добие прилив на
пари подоцна‘. Тогаш, цената е суштинска за капиталистичката космологија како организирачки
индекс на диференцијалната акумулација. Таа е
,само единица со кој се уредува капитализмот‘,
каде што капитализацијата е шемата на тој ред
[…] ,обврзници, корпоративни акции, преферирани акции, хипотеки, банкарски сметки, лични заеми или регистрирана сопственост на блок
згради, се само различни инкарнации на истата
работа: сите се ентитети што генерираат приходи‘, како во производен капацитет, фиксиран или
варијабилен капитал, корпоративни структури и
други материјални термини. Акумулацијата на
капитал во секоја прилика се организира само од
и за нејзината финална цел: очекувана заработка“. (645-6)
Така,
The Two Primary Aspects of Differential
Accumulation Are Price and Sabotage
8. “… price ‘tells us how much a capitalist would be prepared to pay now to receive a flow of money later.’
Price, then, is core to the capitalist cosmology as an
organising index of differential accumulation. It is
‘merely the unit with which capitalism is ordered,’
capitalization being the pattern of that order […]
‘bonds, corporate shares, preferred stocks, mortgages, bank accounts, personal loans, or the registered
ownership of an apartment block are simply different
incarnations of the same thing: they are all incomegenerating entities,’ as is production capacity, fixed
or variable capital, corporate structures, and other
material terms. Capital accumulation is on each occasion organized only by and for its final cause: anticipated earnings.” (645-6)
Thus
a. Prices are uniform across space and time, providing
universal and transhistorical equivalence.
b. Price is a direct index of differential accumulation
and hence of social power: it structures the dynamic
re-ordering of power.
c. Price is the medium of a “transformative powerrationality whose specific historical organization is
the result of intracapitalist conflict.”
9. Sabotage: Locally, it entails diminishing competing
firms’ capital accumulation relative to one’s own;
globally, it entails “‘limiting the average rate of growth
of profit’ in order to secure a differentially greater accumulation per firm against the average rate.” (650)
10. “As a systemic condition, differential sabotage manifests itself in diverse social arrangements including
unemployment, inflation, wage restraint, social fra-
a. Цените се униформни, независно од просторот и
времето, осигурувајќи универзална и трансисториска еквивалентност.
b. Цената е директен индекс на диференцијалната
акумулација и со тоа на социјалната моќ: таа
го структурира динамичното преуредување на
моќта.
c. Цената е медиумот на „трансформативната рационалност на моќта чија специфична историска
организација е резултат на интракапиталистички
конфликт“.
9. Саботажа: Локално, таа подразбира намалување
на акумулацијата на капиталот во однос на сопствениот; глобално, тоа подразбира „,ограничување на
просечната стапка на пораст на профитот‘ за да се
осигури диференцијално поголема акумулација
по фирма во однос на просечната стапка“. (650)
10. „Како системски услов, диференцијалната саботажа се манифестира себеси во разни општествени моменти како невработеноста, инфлацијата,
ограничувањето на надниците, социјалната ранливост, образовната политика, регулирањето на
имиграцијата, итн. […] капиталистите не акумулираат капитал за да ги максимизираат профитите со зголемување на производството, иновацијата
и потрошувачката [туку] диференцијалната
акумулација бара компромитирање на самото производство. Тогаш, бизнисот не само што
е непродуктивен, туку, уште повеќе, нужно
конtраpродукtивен - како што се генерално и
општо капиталистичките општества“. (651)
11. „… финансиите нужно генерално ја шират саботажата, што значи, тие се инхерентно непродуктивна моќ. Капитализирањето на бизнис-зара-
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
gility, education policy, immigration regulation, etc.
[…] capitalists do not accumulate capital by seeking
to maximize profits by increasing production, innovation, and consumption [but rather] differential accumulation requires compromising production as such.
Business is then not just unproductive but, moreover,
necessarily counterproductive - as are capitalist societies overall and in general.” (651)
11. “… finance necessarily promulgates sabotage in general, meaning that it is an inherently counterproductive power. The capitalization of business earnings
‘represents nothing but incapacitation’; or, contrasted to price as an abstract financial magnitude, ‘capital
is a negative industrial magnitude.’ To extend Nitzan
and Bichler’s formulation, the positive determination
of price qua ‘abstract financial magnitude’ is […] that
it directly indexes capital-power’s ordering and reordering.” (657)
Capital-power Is Exerted through Pricing
12. “… price and sabotage are coeval and mutually determining, directly constituting the organization of
power across society at every scale as a necessarily
integrated political economy.” (652)
13. “… this demonstration of differential accumulation
via price-setting strategies makes explicit that the
administering price according to mark-ups ‘already
embodies the power to incapacitate’ the social order. That power of fiat pricing can be identified with
Michal Kalecki’s notion of a ‘degree of monopoly,’
which ‘measures the consequence for relative profit
margins of monopolistic institutions and forces,’ that
is, the degree of power concentrated in a firm relative to the entire spectrum of social institutions. The
mark-up of ‘administered prices’ is then not only directly the power to incapacitate by competition and
the ability or not to own at a given price; it is also the
89
Identities
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
ботките ,претставува само онеспособување‘; или,
наспроти цената како апстрактна финансиска
сила, ,капиталот е негативна индустриска сила‘.
Проширувајќи ја формулацијата на Нитзан и
Бихлер, pозиtивнаtа одредница на цената како
,апстрактна финансиска сила‘ е […] што директно го индексира уредувањето и преуредување на
капиталот-моќ“. (657)
Капиталот-моќ се применува
преку формирањето цени
90
12. „… цената и саботажата се едноврсни и взаемно одредувачки, директно ја претставуваат
организацијата на моќ во општеството на секое ниво како нужно интегрирана pолиtичка
економија“. (652)
13. „… демонстрацијата на диференцијалната акуму
лација преку стратегии на воспоставување цени
појаснува дека управувањето со цената во согласност со калкулациите ,веќе ја отелотворува
моќта да се оневозможи‘ општествениот ред. Таа
моќ на направеното формирање цени може да
се идентификува со идејата на Михал Калецки
за ,степен на монопол‘ која ,ја мери последицата
на релативните профитни маргини на монополистичките институции и сили‘, т.е. степенот на
моќ концентриран во фиксна релатива на целиот спектар на општествени институции. Тогаш,
калкулацијата на ,управуваните цени‘ не е само
директно моќта да се онеспособи конкуренцијата
и способноста или неспособноста да се биде сопственик по дадена цена; таа е директна мерка
на концентрацијата на моќ на фирмата во целиот социјален спектар. Клучната теоретска последица е што ако воспоставувањето цени ја напредува диференцијалната акумулација преку
акумулација и концентрација на социјална моќ,
direct measure of the firm’s concentration of power
in the entire social spectrum. The key theoretical consequence is that if price-setting advances differential
accumulation via both accumulation and the concentration of social power, then prices set the market.”
(653)
14. “Administered prices make explicit that price is the
medium of capital accumulation qua power-ordering. Accumulation/sabotage is organized by the absentee ownership of assets, which is not ownership of
production but of price-setting. This is what power is
in capitalism.” (653-4)
The Power to Price Is the Power to Create and Destroy
Social Order Independently of Social Constraints
15. “Indifferent to the specifics and qualitative particularities of how power is organized, markets and pricing predicated on finance enable social reshaping and
reformatting ‘in innumerable ways’ that ‘no other ruling class has ever been able’ to undertake. It is thanks
to finance that the market is the condition, instantiation, and medium of the indefinitely variable, anonymising, and fungible capital-power. Or: finance is
the condition and means of capital-power, and capital ‘is finance, and only finance.’” (654-5)
Capitalization Is a Species
of Financialization
16. “As the structural condition of capitalization, finance
logically precedes it; and capitalization itself precedes
(and exceeds) economics as the constitutive and necessary politics of that restricted regime. Or, inversely:
economic practice is a restricted theoretical and practical rendition of capitalization, and capitalism is only
a particular order of financialization, meaning that it
is not the only possible one. The analysis and politics of capitalization advanced here requires that it is
тогаш цениtе го восpосtавувааt pазароt“.
(653)
14. „Управуваните цени експлицитно покажуваат
дека цената е медиум на акумулација на капитал
како уредување на моќ. Акумулацијата/саботажата ја организира сопственоста на средствата во
отсуство, што не е сопственост на производство,
туку на воспоставување цени. Тоа е моќта во капитализмот“. (653-4)
Моќта да се формираат цени, е моќ да се креира
и уништува општествениот ред независно
од општествените ограничувања
15. „Индиферентни кон конкретните и квалитативните особености за тоа како е организирана моќта,
пазарите и формирањето цени врз основа на финансиите, овозможуваат социјално реформирање
и реформатирање ,на безброј начини‘ кои ,ниту
една друга владејачка класа не можела‘ да ги
преземе. Благодарение на финансиите, пазарот
е услов, конкретизација и медиум на бесконечно варијабилен, анонимизирачки и заменлив
капитал-моќ. Или: финансиите се условот и средствата на капиталот-моќ, а капиталот е финансии
и само финансии‘“. (654-5)
Капитализацијата е вид
на финансијализација
16. „Како структурен услов на капитализацијата,
финансиите се негов логички претходник, а самата капитализација & претходи на (и ја надминува) економијата како конститутивна и неопходна политика на тој ограничен режим.
Или обратно: економската практика е ограничена теориска и практична интерпретација на
капитализацијата, а капитализмот е само посебен ред на финансијализација, значи, не е
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
finance that is the a priori of all historical and theoretical determinations of ‘industrial capital.’” (655)
A Priori Financiality
and Empirical Markets
17. “While the a priori financiality of capital-power is
the systemic condition for capitalization, the finance
markets are practical and institutional operating
mechanisms and facts of capital accumulation. That
is, though finance markets are certainly constituted
by the financiality that conditions capitalization and
its power-rationality (its transcendental condition,
in critical philosophical terminology), finance markets cannot be directly identified with financiality
in general without category error or subreption, because the former are an institutionally specific sector
of capitalization. [… Therefore] the task of this essay
is to articulate and integrate the two dimensions of
finance - as a priori condition and as a historical fact
- without directly identifying them. Yet it also seeks
to demonstrate that finance markets and derivatives
in particular are the truth of capital-power as endogenous capitalization made explicit in practice.” (65960)
The Derivatives Contract
18. Forward price = agreed price
Delivery price = actual price of the asset at maturity
(i.e., when it will be traded).
“… the contract is made in view of the likely difference
between delivery and forward prices yielding a profit
or loss for one of the parties.” (668)
19. “The contracted [derivatives] claim is contingent in
a double sense: firstly, it depends upon an eventuality independent from and external to the contracted
price, which is known as the underlying asset (some-
91
Identities
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
единсtвениоt можен. За анализата и политиката на капитализацијата дадени тука, треба
финансииtе да се тоа што е априори во однос на
сите историски и теоретски одредници на ,индустрискиот капитал‘“. (655)
Априори финансијализацијата
и емпириските пазари
92
17. „Додека априори финансијалноста на капиталотмоќ е сисtемскиоt услов за капитализација,
финансиските пазари се практични и институционални оперативни механизми и факти на
акумулацијата на капитал. Поточно, иако финансиските се секако составени од финансијалноста
што ги условува капитализацијата и нејзината рационалност на моќта (нејзин трансцендентален
услов, во термини на критичката филозофија),
финансиските пазари не можат дирекtно да
се идентификуваат со финансијалноста општо без грешка во категоријата или погрешно
прикажување, затоа што првите се институционално специфичен сектор на капитализацијата.
[… Затоа] задачата на овој есеј е да ги артикулира
и да ги интегрира двете димензии на финансиите - како априори услов и како историски факт
- без директно да ги идентифицира. Сепак, исто
така се обидува и да демонстрира дека финансиските пазари и дериватите особено, се вистината
на капиталот-моќ како енодогена капитализација
која станува експлицитна во пракса“. (659-60)
times reduced to ‘the underlying’); secondly, in the
prevalent sense in which the term is understood in
derivatives markets, the eventuality upon which the
payout depends may or may not be occasioned, meaning that the contract will lead to a gain or a loss by
one party or another, but without certainty as to who
will be the gaining/losing party. Gains or losses are
made dependent on whether the price agreed in the
contract, the delivery price, is higher or lower than
the market price of the underlying (the ‘spot price’) at
maturity.” (662)
20. “[T]he derivative contract and therefore its market
is dependent on the underlying in one regard only:
whether or not the conditions stipulated in the contract are met. While the prices of the shares or equities of a company - and therefore investment in it depend on the history and pathway of its profitability,
productivity, growth, energy and resource costs, and
so on, the payout of a derivative is determined solely
by the terms set up by the contract […] The historical,
material, or qualitative particularity of the underlying is irrelevant beyond the price conditions set in
the contract, as is its fate once the contract expires.”
(668)
Price as Exogenous to Pricing
21. “… the derivative’s exogenous relation to that price is
that of a traditionally-conceived wager: the throw of
the dice does not depend on the bet made upon it, nor
does the speed of the raindrop dripping down a window. By this account, derivatives are then but wagers
on a price differential over time, an interpersonal and
subjectively-constituted reckoning on circumstances
external to the wager itself, predicated upon the nonknowledge of the future.” (673)
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
Договорот за деривати
Pricing as Temporization
18. Однапред договорена цена = договорена цена
22. “… the contract constitutes the price differential between delivery and strike prices at a specified future
moment in time [strike price = price at which the
derivative can be exercised]. Or, in another, equivalent formulation: the contract defers the trade of the
underlying in order to institute the price differential
and, conversely, the price differential specified by the
forward contract is simultaneously a deferral of the
exchange of the underlying asset. Put schematically:
the forward contract defers exchange to constitute a
price differential for an underlying asset in time or
across markets, just as its positing of that differential
defers immediate vending of the asset. A deferred differential, a differentiating deferral…” (687-8)
Цена за испорака = фактичка цена на средството
при дозреаност (т.е. кога ќе се продаде).
„… договорот е направен имајќи ја предвид
веројатната разлика меѓу цената за испорака и
однапред договорената цена која ќе & донесе профит или загуба на една од страните“. (668)
19. „Барањето на договорните [деривати] е непредвидливо во двојна смисла: прво, зависи од евентуалност независна од, и екстерна, во однос на
договорената цена, која е позната како основно
средство (понекогаш редуцирано на ,основното‘); второ, во пораспространетата смисла во која
се разбира терминот на пазарите на деривати,
евентуалност од која зависи исплаќањето, може,
но може и да не се предизвика, што значи дека
договорот ќе води до добивка или загуба на една
или друга страна, но без извесност за тоа која ќе
биде страната која добива/губи. Добивките или
загубите зависат од тоа дали договорената цена во
договор, цената за испорака, е повисока или пониска од пазарната цена на основната (,инстант
[spot] цена‘) при доспеаност“. (662)
20. „[Д]оговорот за деривати, а со тоа и неговиот
пазар, зависат од основното само во еден однос:
дали или не пропишаните услови во договорот се исполнети. Додека цените на акциите
или сопствениот капитал на фирмата - и со тоа,
инвестирање во него - зависат од историјата и
патеката на неговата профитабилност, продуктивност, раст, енергија и трошоци за ресурсите,
итн., исплаќањето на дериват се одредува само од
правилата воспоставени во договорот […] Историската, материјалната или квалитативната осо-
Note: The difference between the forward price
and the delivery price is not an actually determined
magnitude. Nor is it the difference between two
actual differences, e.g., forward price as x-∆x and
delivery price as y-∆y. The future difference y-∆y
is constitutive of the present difference x-∆x, just
as the present difference x-∆x is constitutive of the
future difference y-∆y. The differentiation at issue is
not the determination of a determinable difference
between two actually determined differences. The
derivatives contract is the determining inscription of
an indetermination.
23. “Derivatives constitute price differentials precisely
according to this différantial logic of temporization,
which is no less their operation: the delivery or exercise price is not the price as and when the contract
is drawn up, and without the noncoincidence of the
delivery price with the strike price there could be no
derivative but only spontaneous vending.” (689)
93
Identities
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
беност на основата е ирелевантна надвор од условите за ценаtа воспоставени во договорот, како
и нејзината судбина откако ќе истече договорот“.
(668)
24. “[T]emporization is the condition for speculative accumulation.” (692)
Note: Derivatives are ontological because they
inscribe the indetermination of the unpresentable
future, rather than the undeterminability of the
unpresentable past (Derrida’s “trace of the Other” as
ab-original source of ethical responsibility). Thus, for
Malik, inscribing the indetermination of the future
is a political act, whereas for Derrida registering
the undeterminability of the past is an ethical
responsibility.
Цената како егзогена во однос
на формирањето цени
21. „… егзогениоt однос на дериватот кон цената е како традиционално воспоставениот влог:
фрлањето на коцките не зависи од влогот ниту
пак зависи од брзината на дождовната капка која
капе од прозорецот. Според овој преглед, дериватите се само влогови за диференцијалот на цената
со тек на време, меѓучовечко и субјективно конституирано сметање на околности екстерни во однос на самиот влог, чиј предикат е непознавањето
на иднината“. (673)
94
Формирањето цени како
приспособување на приликите
22. „… договорот се состои од диференцијалоt во
ценаtа меѓу цената за испорака и фиксната цена
во конкретен иден момент во времето [фиксна
цена = цена по која може да се користи дериватот]. Или, со друга, еквивалентна формулација:
договорот ја одложува продажбата на основното
за да го воведе диференцијалот во цената и, обратно, диференцијалот на цената, наведен конкретно во однапред договорениот договор, е
симултано одложување на размената на основното средство. Дадено шематски: однапред договорениот договор ја одложува размената за
да создаде диференцијал во цената за основно
средство во времето или низ пазарите, како што
поставувањето на тој диференцијал го одложува
непосредното продавање на средството. Одложен
диференцијал, диференцијално одложување...“
(687-8)
25. “… derivatives are not preontological (that anteriority
being one of Derrida’s primary claims for différance);
rather, their ontology consists of a binding and enforceable contract that is constituted by statute. That
is, the institution of derivatives is the constitution of
price différantiation.” (693)
Against Black-Scholes-Merton4
26. “Taking market pricing as a Wiener process, the uncertainty of the actual movement of a price in the
future is rendered as a probability - a bounded and
calculated anticipation - which, by necessity of its
mathematical modelling, can only go up or down by
a certain bounded percentage at ‘the next step’ given
the initial price. Thus the trader exchanges contracts
on the basis of probabilities that say nothing about
the past or future in fact or in principle. The anticipation of price movement, the measure of changing
‘market forces,’ is both memoryless and, given its unpredictability, futureless. It is only the present probability of what the future might be, a calculated ‘perhaps’ which bears all the information of the system’s
history.” (700-1)
4
See Fischer Black and Myron Scholes, “The Pricing of Options
and Corporate Liabilities,” The Journal of Political Economy,
Vol. 81, No. 3 (May-June 1973), 637-54.
Забелешка: Разликата на однапред договорената
цена и цената за испорака не е фактички одредена калкулација. Не е ниту разликата меѓу две
одредени разлики, на пример, однапред одредената цена како x-∆x и цената за испорака како
y-∆y. Идната разлика y-∆y се состои од моменталната разлика x-∆x, исто како што моменталната разлика x-∆x се состои од идната разлика
y-∆y. Диференцијацијата за која станува збор не
е детерминација на разлика што може да се детерминира меѓу две фактички детерминирани
разлики. Договорот за деривати е одредувачката
инскрипција на едно нешто што не може да се детерминира.
23. „Дериватите ги сочинувааt диференцијалиtе
меѓу цените точно според оваа différantial-логика
на приспособување на приликите, што е и нивна
работа: цената за испорака или фиксната цена,
не е цената при и кога се прави договорот, и без
несовpаѓање на цената за испорака со фиксната
цена, не може да има дериват, туку само спонтано
продавање“. (689)
24. „[П]риспособувањето е условот за спекулативна
акумулација“. (692)
Забелешка: Дериватите се онтолошки затоа што
ја впишуваат неможноста за детерминирање
на непретставливата иднина, наместо неможноста за детерминирање на непретставливото минато (кај Дерида „трага на Другиот“ како
аб-оригинален извод на етичка одговорност).
Така, за Малик, впишувањето на недетерминираноста на иднината е политички акт, додека за
Дерида, регистрирањето на неможноста да се детерминира е етичка одговорност.
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
27. “Standard financial praxes thereby proscribe the
complete account of their own operation as both logically predicated on and operationally constituting the
volatility (and its pricing) that they institutionalise that is, an account of price as more than merely constative of conditions and ‘forces’ acting elsewhere.”
(710)
Note: The relevant contrast is between a constative
and performative relation of pricing to price.
Volatility Is Endogenous to Pricing
28. “... the future stipulated by the derivatives contract
‘is unpredictable because it is produced by the very
present that tries to predict it.’ As implied volatility
indicates, the probabilistic anticipation of price development is vitiated in its very instantiation because
derivative pricing shifts the price away from the magnitude it putatively predicts as an exogenous referent.
In short, derivatives markets constitute prices.” (712)
Present Future and Future Present
29. “... derivatives mobilize the distinction between the
present future, which is ‘our current anticipation of
the future,’ and the future present, or the ‘present
that will become actual in the future.’ What is traded
on derivative exchanges is not the future given (the
then unknown strike price of the underlying) but the
present risk of that price against the delivery price.
Derivative pricing consequently refers ‘to the present
way of seeing the future, not to the unknowable future that will come about later’ […] That is, derivative
pricing makes explicit in the present the relation to
an inactual and necessarily uncertain future present as a present future.” (713-14)
30. “Time, on this account, is always system-specific, in
that the maintenance within the present of past and
future presents depends entirely on the structure, or-
95
Identities
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
25. „… дериватите не се предонтолошки (тоа првенство е едно од првичните тврдење на Дерида за
différance); поточно, нивната онтологија се состои
од обврзувачки и спроводлив договор што е составен според уставот. Поточно, институирањето на
дериватите е конституирање на différantiation на
цените“. (693)
Против Блек-Шоулс-Мертон4
26. „Ако пазарното формирање цени се земе како
Wiener-процес, неизвесноста на фактичкото движење на една цена во иднината станува веројатност - ограничена и пресметана
антиципација - која, по нужноста на математичкото моделирање, може да се движи само горе или
долу со ограничен процент на ‚следниот чекор‘ во
однос на иницијалната цена. Така, трговецот разменува договори врз основа на веројатности кои не
кажуваат ништо ниту како факт ниту како принцип за минатото или иднината. Антиципирањето
на движењето на цените, мерката за менување
на ,пазарните сили‘, е без меморија и, со оглед
на непредвидливоста, и без иднина. Тоа е само
моменtална веројатност за тоа што може да биде
иднината, калкулирано ,можеби‘ кое ги носи сите
информации за историјата на системот“. (700-1)
96
27. „Затоа, стандардните финансиски практики го исклучуваат целосниот преглед на нивната операција како логички заснована на, и
оперативно претставувајќи ја, несигурноста (и
формирањето на нејзината цена) што ја институционализираат - поточно, видување на цената како повеќе од состав на услови и ,сили‘ кои
дејствуваат на друго место“. (710)
4
Видете Fischer Black and Myron Scholes, “The Pricing of
Options and Corporate Liabilities,” The Journal of Political
Economy, Vol. 81, No. 3 (May-June 1973), 637-54.
ganization, and capacities of any given system. Derivative pricing and its volatility are, in short, constructions of time.” (714)
Extrowager and Infrawager
31. “In the extrowager the gambler is constituted by her
or his necessarily limited knowledge of an inactual
future occurrence, a subjective manifestation of the
inadequacy of finite epistemology to ontology.” (748)
32. “… any instance of derivative pricing is a wager placed
not just in an indefinite betting process but also on
it. - Derivatives markets pricing is thereby akin to
odds lengthening or shortening on a bet according to
what other bets are placed. […] What is priced by derivatives markets, then, is the pricing process itself.
Unlike the extrowager, derivatives pricing is an infrawager, for which the terms at expiration are not
externally determined conditionalities but only parametric constraints.” (750-1)
33. “In addition to the contingency of abstraction that
is the universal fungibility of the underlying of the
forward contract, the derivative is also contingent in
that it posits a speculative ‘as-yet-unknown’ eventuality. That eventuality does not pre-exist the contract
but is fabricated by it; the contract constitutes it in
its inactuality and unknowness. The two outcomes
are the ‘branches’ of two different realities only one
of which will be actualized at expiration because of
the contract. It follows that the derivative contract
is, in Ayache’s terms, always a ‘contingent claim.’
The contingency identified by Ayache is one that the
derivative constitutes and inaugurates and, as such,
can be designated as its thetic contingency. What this
third contingency of the derivative constitutes is its
deracination, not with regard to the underlying (from
which the derivative is deracinated by the contingency of abstraction) but rather the deracination of price
Identities
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
itself in the pricing process: it posits that ‘the world is
actually what it is in reality’ - the derivative has a particular price in fact - ‘except that it could have been
different’ - only one of the contingent inactualities is
actualized, the other remains inactual.” (753-4)5
Забелешка: Релевантниот контраст е помеѓу
консtаtивен и pерформаtивен однос на
формирањето цени во однос на цената.
Непостојаноста е ендогена
во однос на формирањето цени
Сегашна иднина и идна сегашност
29. „... дериватите ја мобилизираат дистинкцијата
помеѓу сегашната иднина, која е ,наша моментална антиципација на иднината‘, и идната сегашност, или ,сегашноста што ќе стане актуелна во
иднината‘. Што се разменува на берзите на деривати не е дадената иднина (во тој момент непознатата фиксна цена на основното), но сегашниот
ризик на таа цена против цената за испорачување.
Формирањето цени на дериватите консеквентно
упатува ,на сегашниот начин на гледање на иднината, не на иднината што не може да се знае, што
ќе следи подоцна‘ […] Поточно, формирањето
цена на дериватите го прави во сегашноста експлицитен односот кон непостојна и нужно неизвесна идна сегашност - како сегашна иднина“.
(713-14)
30. „Времето, во оваа смисла, е секогаш системскиспецифично, со тоа што одржувањето во рамките на сегашноста на минатото и иднината
B. Discussion with the audience
Nikola Shteriov: First of all, thank you for your presen-
tation. I will make comments as to a small part of your
lecture, somewhere at the beginning you mentioned
that struggle in capitalism is precisely among capitalists
themselves, and not a class struggle. Is it not that the
struggle between capitalists has started in the Cold War
where the biggest corporations never actually managed
to literally destroy each other, whereas smaller companies have to perish in the struggle. On the other side,
in the class struggle classes can destroy, or significantly
influence each other. If you consider for example the October Revolution, let us say capitalism was completely
destroyed, and vice versa, only present capitalism which
is… so it is like a common feature.
Ray Brassier: Yes, this is a claim that Malik takes over
from Nitzan and Bichler. So yes, there is differential accumulation, there is this intra-capitalist rivalry which
is the fundamental dynamism of capitalist accumulation. So in this sense it seems there will be a struggle for
monopoly in one regard. But you are right - if competition is a motor of movements, then if one single kind
of firm were to achieve monopoly that would terminate
the entire movement. So there has to be a multiplicity
of capitalists, there has to be more than one capitalist.
5
See Elie Ayache, “The Turning,” Wilmott Magazine
(June 2010), 36-49, www.ito33.com/sites/default/files/
articles/1007_ayache.pdf.
97
28. „... иднината стипулирана со договорот за деривати ,е непредвлидлива заtоа шtо е продуцирана
од самата сегашност што се обидува да ја предвиди‘. Како што имплицираната непостојаност
индицира,
веројатната
антиципација
на
развојот на цени се подрива уште при самото
нејзино изведување затоа што деривативните
поместувања во формирањето цени ја поместуваат цената од силата што наводно ја предвидува
како егзоген референт. Накусо, пазарите на деривати ги сочинувааt цените“. (712)
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
на сегашноста зависи целосно од структурата,
организацијата и капацитетите на кој било даден
систем. Формирањето цени на дериватите и неговата непостојаност се, накусо, конструкции на
времето“. (714)
Екстрооблог и инфраоблог
31. „Во екстрооблогот, коцкарот го сочинува
нејзиното или неговото нужно ограничено знаење
за непостојно идно случување, субјективна
манифестација на несоодветноста на конечната
епистемологија во однос на онтологијата“. (748)
98
32. „… секоја инстанца на формирањето цени на дериватите е облог ставен не само во бескраен процес на
обложување, но и на него. - Со тоа, формирањето
цени на пазарите на деривати е сродно на шансите што се зголемуваат или намалуваат за влог во
согласност со другите влогови што се прават. […]
Тогаш, она за што формираат цена пазарите на
деривати, е самиоt процес на формирање цени.
За разлика од екстрооблогот, формирањето цени
за дериватите е инфраоблог, за кои роковите за
истекување не се екстерно одредени условености,
туку само параметриски ограничувања“. (750-1)
33. „Покрај непредвидливоста на апстракцијата, односно универзалната заменливост на основното
во однапред договорениот договор, дериватот е
исто така непредвидлив затоа што претпоставува шпекулативно ‚досега-непозната‘ евентуалност. Таа евентуалност не постои пред договорот, но тој ја прави; договорот ја претставува во
своето непостоење и непознатост. Двата исхода
се ‚гранките‘ на две различни реалности, од која
само едната ќе биде остварена при истекување
на рокот pоради договороt. Следува дека договорот за деривати е, користејќи ги термините на
Ајаче, секогаш ,непостојано барање‘. Непредвид-
But I take it that for Nitzan and Bichler this is why capitalism has a kind of complicity, but also an antagonistic
relationship with the state, and why it can never be subsumed or subordinated to the imperatives of the state.
And that is a sine qua non in the whole account of Nitzan
and Bichler. You were drawing parallels with the Cold
War - yes, it is a Cold War in the sense that no one wants
to win. If any single firm or capitalist were to effectively
achieve and disable competition, that would effectively
terminate their own capacity for capital accumulation.
So this is why sabotage is necessary: you have to sabotage the other competitors’ performance. Let me go back
to the discussion of price and sabotage:
Sabotage: Locally, it entails diminishing competing
firms’ capital accumulation relative to one’s own;
globally, it entails “‘limiting the average rate of
growth of profit’ in order to secure a differentially
greater accumulation per firm against the average
rate.”
Which is why - and this is the most striking aspect of Nitzan
and Bichler’s account - capitalism is counter-productive:
it is not at all about optimizing or maximizing growth
and productivity. On the contrary, when necessary,
you have to create unemployment and inflation, etc.,
in order to secure or to maintain your ability to fix
the price. And actually, in Nitzan and Bichler’s book
there is an empirical discussion of the 1930s and how
certain firms survived the Depression simply by fixing
their prices independently of what was happening in
the national economy. So this ability to withdraw from
whatever is happening in the local economy is one way
to succeed and ensure your profit. This is why it is also
anti-social: counter-productivity is anti-social because
mass unemployment is (or can be) a condition of
differential accumulation. Although there can be many
specific victories of one capitalist over others, capitalist
competition may have drastic destructive consequences
for the society in which it is embedded.
ливоста што ја идентификува Ајаче е таква што ја
сочинува и инаугурира дериватот и, како таква,
може да биде означена како негова догмаtска
неpредвидливосt. Оваа трета непредвидливост на
дериватот го претставува неговото искоренување,
не во однос на основното (од кое е искорнат дериватот со непредвидливоста на апстракцијата),
туку искоренувањето на самата цена во процесот
на формирање цена: ова претпоставува дека ,светот е всушност таков каков што е во реалноста‘ дериватот всушност има конкретна цена - ,само
што таа би можела и да биде поинаква‘ - само една
од непредвидливите непостојности е актуелизирана, другата останува непостојна“. (753-754)5
Б. Дискусија со слушателите
Никола Штериов: Пред сè, ви благодарам за
презентацијата. Ќе коментирам мал дел од Вашето
предавање. Некаде на почетокот споменавте дека
борбата во капитализмот е меѓу самите капиталисти, дека не е класна борба. Зарем борбата меѓу капиталистите не ја започна Студената војна во која
најголемите корпорации всушност никога не успеаја
буквално да се уништат меѓусебно, додека помалите
фирми мораат да гинат во борбата. Од друга страна,
во класната борба, класите може да се уништат, или
значително да влијаат, едни врз други. Ако ја земете
како пример Октомвриската револуција, да речеме
дека капитализмот бил целосно уништен, и обратно,
само сегашниот капитализам кој е... тоа е како заедничка одлика.
5
Видете Elie Ayache, “The Turning,” Wilmott Magazine
(June 2010), 36-49, www.ito33.com/sites/default/files/
articles/1007_ayache.pdf.
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
Bozhin Traykov: Can you elaborate on this thesis of Ma-
lik - if financialization is power, if I correctly understood,
and if it does not operate on rational logic we need to
reject rationalism as a political strategy, then what kind
of political strategy does he propose to achieve a postfinancial social organization?
Ray Brassier: That is a very good question. It would not
be post-financial, it would be post-capitalist. Malik’s
provocative claim is that financialization can be an anti-capitalist resource. But it is not clear to me how this
claim is substantiated in detail. There is a basic problem:
the risk rationality, which is at the center of financialization or the infrawager on Malik’s account, is irrational
because it entails affirming incompatible outcomes, and
he has a lengthy footnote (n. 133 on pp. 784-86) where
he specifies how risk action challenges the model of rationality proposed by philosophers like Kant and Brandom, as well as people like me and Reza Negarestani. He
writes: “pricing in its absolute volatility instantiates and
maintains incompatibilities rather than repelling them”
(n. 133, p. 785). So risk rationality affirms incompatible
outcomes. This is why it is irrational for philosophical
logic: it affirms and “maintains incompatibilities rather
than repelling them.” So instead of saying: If P then Q,
it says: if P then Q or R or S, etc., etc. Now, the problem
is that if you try to get an empirical example of how this
risk rationality operates when it comes to pricing, you
affirm the incompatibility purely in terms of a financial
or quantitative loss or gain. If you want to effectuate a
political translation of this, you need to be able to affirm,
for instance, that wages both increase and decrease, social services both expand and contract, healthcare both
augments and diminishes. These are incompatible. But
risk rationality has to be able to affirm mutually exclusive or incompatible outcomes. The problem is that
there is nothing at the level of risk rationality that tells
you how to select at the level of thought content or states
99
Identities
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
Реј Брасие: Да, ова е тврдење што Малик го презема
од Нитзан и Бихлер. Така што, да, има диференци
јална акумулација, има интракапиталистички ривалитет кој е фундаменталниот динамизам на капиталистичката акумулација. Така, во оваа смисла,
се чини ќе има борба за монопол во еден момент.
Но имате право - ако конкуренцијата е мотор на
движењата, тогаш, ако само еден вид фирма постигне монопол, тоа би го прекинало целото движење.
Мора да има многу капиталисти, мора да има повеќе
од еден капиталист. Но јас подразбирам дека за Нитзан и Бихлер ова е причината зошто капитализмот
има некаков соучеснички, но и антагонистички однос со државата и зошто не може никогаш да биде
опфатена со или подредена на императивите на
државата. И тоа е sine qua non во целата претстава на
Нитзан и Бихлер. Направивте паралели со Студената војна - се работи за Студена војна во смисла дека
никој не сака да победи. Ако една единствена фирма
или капиталист ефективно постигне и ја онеспособи
конкуренцијата, тоа ефективно би го прекинал нивниот сопствен капацитет за акумулација на капитал.
Затоа е потребна саботажата: мора да го саботираш
перформансот на другите конкуренти. Да се вратам
на дискусијата за цената и за саботажата:
100
Саботажа: Локално, тоа повлекува намалување
на акумулацијата на капитал на конкурентните фирми во однос на сопствената; глобално, повлекува „‚ограничување на просечната
стапка на раст на профитот‘ за да се обезбеди
диференцијално поголема акумулација по фирма насpроtи просечната стапка“.
Тоа е причината зошто - и ова е најзачудувачкиот
аспект на Нитзан и на Бихлер - капитализмот е контрапродуктивен: не се работи за оптимизирање или
максимизирање на растот и на продуктивноста. На-
of affairs. In other words, risk rationality assumes you
have no preference except wanting to win or making a
profit. In order to convert risk rationality into a political
decision-making procedure you need to be able to reintroduce qualitative differentiations, normative appreciations in terms of better or worse. But the whole account
seems to rule this out. This seems to be the problem.
Risk rationality abstracts from value, and not only from
value understood as capitalist self-valorization, but from
social value, from any claim like “X is better than Y” or
“X is preferable to Y.” You affirm both X and Y where X
and Y are completely incompatible, and you do not select between them. The criteria of preference cannot be
that X is preferable to Y in terms of personal or collective
interests, because you have no interest at the level of risk
rationality. At that level, there is no interest with determinate value or content in terms of social norms. I think
this is the fundamental problem: once you have evacuated value and normative discriminability at the level of
the logic of pricing, how do you reintroduce them? In
other words: in order for pricing to be politically emancipatory, we have to be able to affirm X and not-X in a
way which somehow has empowering value for a social
community or group. But it is very difficult to see how
this could be the case in Malik’s account. It seems to me
there cannot be a politics of pricing on his account. Pricing seems to have a political valence because it is a practice, a kind of wagering on incompatibility. But there is a
dis-analogy between the way in which traders wager on
incompatibility and derivatives, and the way in which a
social collective can wager upon incompatible outcomes.
Again, this has to do with Malik’s distinction between the
logic of pricing as a priori and markets as empirical institutions. He is focusing on the logic of financialization
abstracted from trading as a social practice. The whole
account of derivatives trading is treated as the non-social motor of social institutions. Social order and disorder are generated by derivatives pricing. But it is very
против, кога е потребно, мора да креирате невработеност и инфлација, итн., за да ја обезбедите или одржите својата способност да ја фиксирате цената. И
всушност, во книгата на Нитзан и Бихлер има емпириска дискусија од 1930-тите и како одредени фирми
ја преживеале Големата криза со тоа што ги фиксирале своите цени независно од тоа што се случувало
во националната економија. Така, оваа способност
да се повлече од што и да се случува во локалната
економија е еден начин да се успее и да се обезбеди
сопствениот профит. Ова е причината поради која е
и антисоцијален: за тоа што масовната невработеност е (или може да биде) услов за диференцијална
акумулација. Иако може да има многу конкретни
победи на еден капиталист во однос на другите, капиталистичката конкуренција може да има драстични деструктивни последици за општеството во кое е
вградена.
Божин Трајков: Може да ја објасните оваа теза на
Малик - ако финансијализацијата е моќ, ако разбрав точно, и ако не функционира според рационалната логика, треба да го отфрлиме рационализмот
како политичка стратегија, тогаш каква политичка
стратегија предлага за да се постигне постфинансиска социјална организација?
Реј Брасие: Тоа е многу добро прашање. Не би
била постфинансиска, би била посткапиталистичка. Провокативното тврдење на Малик е
дека финансијализацијата може да биде антикапиталистички ресурс. Но не ми е јасно како ова
тврдење е објаснето детално. Има основен проблем: рационалноста на ризикот, која е во центарот на финансијализацијата или инфраоблог во
видувањето на Малик, е ирационална затоа што повлекува потврдување на некомпатибилни исходи, и
тој има долга фуснота (бр. 133 на страниците од 784
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
difficult to see how you are going to get from the logic
of pricing, or risk rationality, to a political rationality.
Mass unemployment is not an acceptable consequence
of risk rationality, for instance. I think what motivates
the account is the fear that any normative claim that X
is preferable to Y presupposes a substantive account of
human interest, of collective rational self-interest, which
is only provisional and revisable according to Malik. He
insists we cannot hypostatize the normative; for him, it
is a mistake to transcendentalize any account of what
ought to be. The whole point of risk rationality as he sees
it is that it pulverizes the “is-ought” distinction. What is
affirmed by risk rationality is not what should be; and
it is not even what could be as something inferred from
what is. There is a complete disconnection between
what is actual and what might be on the basis of what
is inferable. In other words, there is a disconnection between the present and the future, between the condition
in which we find ourselves today and the condition in
which we will find ourselves tomorrow. Malik’s claim
seems to be that any bridging of the gap is going to be a
normative pre-judgement, a normative pre-emption of
what will be in the name of what we would like to be
and what we prefer. I think his underlying assumption
is that if you do this you relapse into programmatism,
which presupposes a model of political agency grounded
in philosophical rationality and traceable back to Kant
and Hegel. Because of its premium on unity, rationality presupposes an impersonal collective subject of action that acts in terms of a relationship between present
and future, where the future is anticipated on the basis
of a representation of the present. Malik wants to rule
this out; in a way he wants to pulverize the apperceptive unity that underwrites political subjectivity. For risk
rationality to be maintained, it must be a-subjective. So
for him, subjectivity is incompatible with risk rationality. Subjectivity wants to preserve its unity and be able
to travel from the present into the future by maintaining
101
Identities
102
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
до 786) каде што акцијата на ризикот го предизвикува моделот на рационалност предложен од филозофите како Кант и Брандом, како и луѓе како мене и
Реза Негарестани. Тој пишува: „формирањето цени
во својата апсолутна непостојаност претставува инстанца на некомпатибилностите и ги одржува, наместо да ги одбива“ (заб. 133, стр. 785). Рационалноста
на ризикот ги потврдува некомпатибилните исходи.
Тоа е причината зошто е нерационално за филозофската логика: таа ги потврдува и „одржува некомпатибилностите наместо да ги одбива“. Наместо да
каже: како П тогаш Р, тоа вели: ако П, тогаш Р или
С или Т, итн., итн. Сега, проблемот е што ако се обидеш да најдеш емпирички пример за тоа како оваа
рационалност на ризикот функционира, кога станува збор за формирањето цени, ја афирмирате некомпатибилноста чисто во смисла на финансиска или
квалитативна загуба или добивка. Ако сакате политички превод на ова, треба да можете да потврдите,
на пример, дека надниците и се зголемуваат и се намалуваат, социјалните служби и се прошируваат и се
стеснуваат, здравствената служба и се зголемува и се
намалува. Овие работи се некомпатибилни. Но рационалноста на ризикот мора да е способна да потврди
взаемно ексклузивни или некомпатибилни исходи.
Проблемот е што нема ништо на ниво на рационалноста на ризикот што ви кажува како да избирате
на ниво на содржина на мисла или состојбите на нештата. Со други зборови, рационалноста на ризикот
претпоставува дека немате друга преференција освен
што сакате да победите и да остварите профит. За да
се конвертира рационалноста на ризикот во процес
на политичко одлучување, треба да можете да воведете повторно квалитативни диференцијации, нормативни признанија во смисла, подобро или полошо. Но се чини дека целото бидување го исклучува
ова. Се чини, ова е проблемот. Рационалноста на ризикот апстрахира од вредноста и не само од вредно-
some kind of fundamental continuity; even if there are
local discontinuities, there has to be a global continuity.
But it is this presumption of the necessity to maintain
global continuity and the link between the subjective
and the objective which risk rationality is supposed to
subvert… [Recording interruption here - Ed.]. The risk
rationality of the infrawager is a transcendentalization
of the complete displacement of the unity of the subject and of rational agency in the Kantian and Hegelian
sense, as well as of the unity of class, obviously. Risk rationality is what takes over from the agency of a class
or political group or collective that must be able to prescribe certain outcomes as desirable while proscribing
others as undesirable. Malik wants to find an account
of a political action which does away with this premium
on unity, preference, and selection. But the problem as
I see it is that this is incompatible with politics as such.
The fact that there is risk involved in politics does not
mean that you should inject risk into constructive politics by transcendentalizing it. So I think there is a complete dis-analogy between political action and risk rationality understood as affirming the incompatible or the
contradictory, A and not-A at the same time. But this is
the whole point of thetic contingency in Malik’s account:
you affirm A knowing that not-A was equally desirable;
you do not prefer A over not-A or vice versa. You become
indifferent to the discrimination between one outcome
and the other outcome. This is what it means to affirm
their contingency. But I just do not see how one can reconstruct political rationality on this basis.
Johanna Herschel: I also have to make a brief remark.
A critique of Malik. I want to go back to the determination of theory you talked about in the beginning. You
were talking about finance, not Marxism, because you
equaled Marxism with a theory of labor, if not Marxism
[that] never reached the point to be actually radically
the theory of labor. So I would claim that, on the con-
ста сфатена како капиталистичка автовалоризација,
но од социјална вредност, од кое било тврдење како
„X е подобро од Y“ или „X е преференција во однос
на Y“. Ги потврдувате и X и Y, каде што X и Y се целосно некомпатибилни, а вие не избирате меѓу нив.
Критериумите за преференција не можат да бидат
дека X се преферира во однос на Y во смисла на личните или колективните интереси, затоа што немаш
интерес на нивото на рационалност на ризикот. На
тоа ниво, нема интерес со одредена вредност или
содржина во однос на социјалните норми. Сметам
дека ова е фундаменталниот проблем: откако ќе ги
евакуирате вредноста и нормативниот дискриминалитет на ниво на логиката на формирањето цени,
како да ги воведете повторно? Со други зборови: за
формирањето цени да е политички еманципирачко, мора да можеме да потврдиме X и не-X на начин
кој некако може да & даде моќ на социјалната заедница или група. Но многу е тешко да се види како
тоа ќе се случи во видувањето на Малик. Мене ми се
чини дека не може да има политика на формирање
цена во неговото видување. Формирањето цени како
да има политичка валентност затоа што е практика, некакво обложување на некомпатибилноста.
Но има дисаналогија меѓу начинот на кој трговците се обложуваат на некомпатибилни исходи. Повторно, ова има врска со дистинкцијата на Малик
меѓу логиката на формирањето цени како априорни и пазарите како емпирички институции. Тој се
фокусира на логиката на финасијализацијата апстрактирана од тргувањето како социјална практика. Целото видување на тргувањето на дериватите
се третира како не-социјален мотор на социјалните
институции. Социјалниот ред и неред се генерирани од формирањето цени на дериватите. Но многу
е тешко да се види како ќе стигнете од логиката на
формирањето цени, или рационалност на ризикот,
до политичка рационалност. Масовната невработе-
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
trary, even Marxism throughout, as long as it describes
the history of labor or reconstructs the history of labor
as the history of capital, so I would say that Marxism
actually does that. And also that Marx describes the labor process as substitute of capital. Not that it gives one
possibility, it gives the possibility to describe the labor
process independently from capital and this is where I
wanted to point out that I think talking of finance, you
mentioned, is radicalizing the truth of capitalism, the
truth of capital. So it is also to state something that is already enduring in the movement of capital, and that is of
course also why in the end you can describe class struggle as one side of the struggle, that is only thought of
capital, and then is already intra-capitalist struggle. So
also this counter-social tendency, the counter-social fact
of capital, of finance, for me is only like a symptom that
already this class struggle is one sided. That it is only
fought on the one side. So my question will now be, if it
is not a very orthodox Marxist move, from the development of capital to conclude the possibility of the future
practice. So in other words to radicalize finance economy is doing the same mistake as Marx did 150 years ago.
I would add: it does not mean to develop capital or react
to capital only by subordinating the necessity of practice
for the possibilities that are given as conditions of capital. Is this the challenge? If it is not only about subordinating the necessity of practice for the possibilities that
are given as conditions of capital.
Ray Brassier: So - if the challenge is capital… you mean
capitalism or communism?
Johanna Herschel: I am just asking of a description of
finance underlying economy and underlying labor as
such, if this is not only the perspective of capital that is
taken, if this is not the perspective of the one-sided class
struggle that is fought by capital and if we should not
radicalize Marxism as the true practice of labor instead
103
Identities
104
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
ност не е прифатлива последица на рационалноста
на ризикот, на пример. Мислам, она што го мотивира ова видување е стравот дека некое нормативно
тврдење дека X се преферира во однос на Y претпоставува важно видување на човечки интерес, на колективен рационален самоинтерес, што е само времено и ревидирачко според Малик. Тој инсистира
дека не можеме да го хипостазираме нормативното;
за него, погрешно е да се трансцендентализира секое
видување за тоа што треба да биде. Целата поента на
рационалноста на ризикот, како што тој ја гледа, е
дека ја столчува дистинкцијата „е - би требало“. Тоа
што ја афирмира рационалноста на ризикот не е тоа
што tреба да биде; и не е ни тоа што може да биде
како нешто што се изведува од она што е. Има целосен раскин меѓу тоа што постои и што можеби би
можело да биде врз основа на тоа што е изведливо.
Со други зборови, има раскин меѓу сегашноста и иднината, меѓу состојбата во која се наоѓаме денеска и
состојбата во која ќе се најдеме утре. Тврдењето на
Малик се чини дека е дека секое премостување на
јазот ќе биде нормативна пред-расуда, нормативно пред-тврдење на она што ќе биде во име на она
што би сакале да биде и што претпочитаме. Сметам дека неговата основна претпоставка е дека ако
го направите тоа, се враќате во програматизам, што
претпоставува модел на политички агенс заснован
врз филозофската рационалност и кој може да се
следи назад до Кант и Хегел. Поради предноста во
однос на единството, рационалноста претпоставува
не-личен колективен субјект на дејство кој дејствува
во однос на релација меѓу сегашноста и иднината, каде што иднината се антиципира врз основа
на репрезентацијата на сегашноста. Малик сака да
го исклучи ова; на некој начин, сака да го столчи
аперцептивното единство што ја гарантира политичката субјективност. За да се одржи рационалноста на ризикот, мора да биде асубјективна. За него,
of seeking the same - this is why I compared it to a very
orthodox move to actually staying with this description
of labor at the situation from the standpoint of capital. I
would rather claim we should go back instead to fix the
standpoint of labor to establish a one-sided class struggle from this side actually.
Ray Brassier: I see. Two things. One is the anti-Marxian
orientation in Malik - and I am not sure to what extent
Nitzan and Bichler are constructing a critique of orthodox Marxism or even value theory also - but certainly
Malik emphasizes this anti-Marxian aspect. Whereas I
would like to defend a Marxian account from this sort
of critique. Secondly, there are several footnotes in the
essay where Malik says he takes Nitzan and Bichler’s account to disqualify both the labor theory of value, which
emphasizes that labor is the value-generating force or
the source of value, but also the alternative value-theoretical account which says that labor is always already
inscribed within self-generating value. In other words,
by adopting the standpoint of labor you are actually
adopting the standpoint of capital. This is Postone: labor itself is a capitalist category. Malik says that both
accounts are unsatisfactory because both - whether one
takes labor or value as fundamental - are epiphenomenal in relation to the pricing process. Now, I do not find
this convincing and in a way the problem is that it abstracts from the real conditions in which capital-power
is exercised, or so at least it seems to me. There is a onesided struggle, such that this intra-capitalist rivalry has
social consequences but is not itself a social struggle,
at least not in the Nitzan and Bichler account. Now, if
one wants to say that this abstraction from the social is
socially conditioned, I would agree; i.e., the autonomy
of pricing on this account presupposes a series of social
determinations which have been abstracted from, and
they have to be recovered so as not to absolutize pricing
in this way and to reassert financialization as a species
субјективноста е некомпатибилна со рационалноста
на ризикот. Субјективноста сака да го зачува своето
единство и да може да патува од сегашноста во иднината со одржување на некаков вид фундаментален
континуитет; иако има локални дисконтинуитети,
мора да има глобален континуитет. Но рационалноста на ризикот треба да ја поткопа токму оваа претпоставка на нужноста да се одржи глобален континуитет и врската меѓу субјективното и објективното
… [Прекин во снимањето - забелешка на уредникот.]. Рационалноста на ризикот на инфраоблогот е
трансцендентализација на целосното разместување
на единството на субјектот и на рационалниот агенс
во смисла на Кант и на Хегел, како и за единството
на класите, очигледно. Рационалноста на ризикот е
она што презема од агенсот на класа или политичка
група или колектив што мора да може да пропишува
извесни резултати како пожелни и да забранува други како непожелни. Малик сака да најде видување
за политичка акција кое ќе се реши од оваа предност
на единството, преференцијата и изборот. Но според мене, проблемот е што ова е некомпатибилно со
политиката како таква. Фактот што е вклучен ризик
во политиката не значи дека треба да инјектирате
ризик во конструктивна политика со нејзино
трансцендентализирање. Така, мислам дека има
целосна дисаналогија меѓу политичката акција и рационалноста на ризикот сфатени како потврдување
на некомпатибилното или контрадикторното, А и
не-А, истовремено. Но ова е целата суштина на догматската непредвидливост во видувањето на Малик:
го потврдувате A, знаејќи дека не-А било подеднакво пожелно; не го преферирате А во однос на не-А
или обратно. Стануваш индиферентен во однос на
дискриминацијата меѓу еден исход и другиот исход. Ова е она што се подразбира под потврдување
на нивната непредвидливост. Само, не гледам како
некој може да ја реконструира политичката рационалност врз таа основа.
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
of capitalization, which may require some new tools in
order to be precisely modeled, but which does not constitute a break with capitalization. With regard to value,
I think the value-theoretical critique of the standpoint
of labor is that no such standpoint is currently available
because of the decomposition of the traditional working class. There is no longer a recognizable proletarian
subject, so Lukácsian appeals to the standpoint of labor
are simply abstractions. Labor exists but is disunified;
its perspective has been disintegrated. So I guess the
question would be: Under what conditions could one rehabilitate this standpoint? Would it be possible to identify a proletarian subjectivity or a subjectivity of labor
despite the fragmentation and decomposition of class?
The value theory account deployed by proponents of
communization says that labor exists, that labor is perpetuated, but does not yield subjectivity anymore; there
is no subject of labor as maybe there once was. Perhaps
that account is wrong, and I think some of the consequences that follow from it are politically problematic,
but in order to reassert the standpoint of labor or the
subjectivity of labor, what would have to be done? The
empirical obstacle according to communization theorists is the fact that more and more human beings are
being expelled from the valorization process, so there
is an ever-growing surplus population. There are more
and more unemployed. Capitalism is about the creation
of unemployment. As more and more of the population
becomes unemployed, on what basis can one use labor
as a counter-capitalist force? This is the empirical argument: more and more workers are being expelled from
the capitalization process, leading to a surplus population - and the more it increases, the less and less labor
becomes a unifying standpoint that can be juxtaposed
to capitalism. Labor is gradually expelled from the valorization process, the self-reproduction of capital. Now,
maybe this is just a particular narrative about what has
happened over the past 50 years; it might be contestable.
105
Identities
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
106
Јохана Хершел: И јас мора да направам куса забе-
лешка. Критика на Малик. Сакам да се вратам на
детерминацијата на теоријата за која зборувавте во
почетокот. Зборувавте за финансии, не за марксизам, затоа што го изедначивте Маркс со теорија на
труд; марксизмот никогаш не ја постигнал точката
суштински, радикално, да стане теорија на труд. Би
тврдела дека, напротив, дури и во целиот марксизам, сè додека ја опишува историјата на трудот или
ја реконструира историјата на трудот како историја
на капиталот, би рекла дека марксизмот го прави
токму тоа. Како и дека Маркс го опишува процесот на трудот како замена за капитал. Не дека дава
една можност, дава можност да се опише процесот
на трудот независно од капиталот и тука сакав да истакнам дека сметам дека зборувањето за финансиите, споменавте, е радикализирање на вистината во
капитализмот, вистината на капиталот. Тоа е како
да се изјави нешто што веќе истрајува во движењето
на капиталот, и секако, тоа е и причината зошто
може на крај да ја опишете класната борба како една
страна од борбата, која се мисли само како капитал,
а потоа е веќе интракапиталистичка борба. Така, и
оваа контрасоцијална тенденција, контрасоцијален
факт на капиталот, на финансиите, за мене е само
како симптом дека оваа класна борба е веќе еднострана. Дека се води само на едната страна. Така,
моето прашање би било, ако не е во прашање многу
ортодоксно марксистичко дејство, од развојот на капиталот да се заклучи можноста на идната практика. Со други зборови, да се радикализира финансиската економија е да се направи истата грешка што
ја направил Маркс пред 150 години. Би додала: тоа
не значи да се развие капитал или да се реагира на
капиталот само со субординирање на нужноста на
практиката во однос на можностите што се дадени
како услови на капиталот. Ова ли е предизвикот? Да
не е само за субординирање на нужноста на практи-
To me it is an empirical question whether this tendency
- the creation of an ever-increasing surplus population
of the permanently unemployed - is or is not the fundamental tendency of contemporary capitalism. Perhaps it
is not and labor continues to be the ineliminable common element for most human beings. Is that your own
position?
Johanna Herschel: Just a small remark. I think, as you
said, it is an empirical argument, so this radicalization
of finance reminds me already of representation of what
has been happening. It is a representation of a world.
The point is then to find what you just came up with claims that the subject of labor is capital itself. And this
is the point I wanted to make. This is what we have to
overcome actually, and the whole history of capital is
about capital claiming that it is the subject of labor itself.
Ray Brassier: You mean because it posits itself as its
own presupposition?
Johanna Herschel: Yes.
Ray Brassier: So that is the illusion that has to be
dissolved?
Johanna Herschel: Yes. And this is continued by the
claim that financialization could be another logical
perspective of capital. It is what capital is trying to do
since ever.
Ray Brassier: But then, what does labor mean?
Johanna Herschel: This is the question…
Ray Brassier: I mean, independently of capital’s self-
reproduction. The question is: What is the category of
labor if it is not just a category through which capital
represents itself, something which is part of its selfgeneration?
ката во однос на можностите дадени како услови за
капиталот.
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
Johanna Herschel: Yes. This is exactly the question,
which should be answered from the perspective of labor.
Реј Брасие: Значи - дали предизвикот е капиталот...
мислите, капитализам или комунизам?
Ray Brassier: But what is the standpoint of labor? If it is
Јохана Хершел: Само барам опис на финансиите
Johanna Herschel: I think it is the universal possibility
што се основата на економијата и на трудот како таков; дали ова не е само перспективата на капиталот
што е земена, дали ова не е перспективата на едностраната класна борба која ја води капиталот и дали
не треба да го радикализираме марксизмот како
вистинска практика на трудот, наместо да го бараме истото - ете затоа го споредив со многу ортодоксен чекор задржувањето на овој опис на трудот, во
оваа ситуација, од гледиште на капиталот. Попрво
би рекла дека би требало да се вратиме наназад, наместо да го поправиме гледиштето на трудот за да
воспоставиме еднострана класна борба, всушност,
од оваа страна.
Реј Брасие: Така... Две работи. Една е антимарксистичката ориентација на Малик - и не сум сигурен
колку Нитзан и Бихлер конструираат критика на
ортодоксниот марксизам или на теоријата за вредноста - но извесно е дека Малик го нагласува овој
антимарксовски аспект. Иако би сакал да бранам
Марксово видување од ваков вид критика. Второ,
има неколку фусноти во есејот каде Малик вели дека
го зема видувањето на Нитзан и Бихлер за да ги дисквалификува и трудовата теорија на вредноста, што
потенцира дека вредноста е силата што генерира
вредност или изворот на вредност, но исто така и
алтернативното видување на теоријата за вредноста
која вели дека трудот е секогаш и веќе инскрибиран
во автогенерирачката вредност. Со други зборови,
присвојувајќи го гледиштето на трудот, всушност го
усвојуваш гледиштето на капиталот. Ова е Постоун:
самиот труд е капиталистичка категорија. Малик
not the standpoint of capital.
of labor power independently of capital.
Ray Brassier: OK. That is fine, but that is the account
that all these value theorists reject. They think this is
the mistake: by hypostatizing labor power as something
existing trans-historically and independently of the
capital relation, we are perpetuating capital’s selfrepresentation. They want to say that labor power is
not a trans-historical force; labor is always inscribed
within the capital relation, and before and after capital
there are human practices which are not labor. This is
why I think the distinction between practices and labor
is useful. Human beings do things, they engage in all
sorts of practical activities, including practical cognitive
activity, and this generates labor. All labor presupposes
practice, but not all practice counts as labor. So I think
we need the distinction between praxis and labor for
that. At least to counter the claims of value theorists.
Katerina Kolozova: I assume Johanna Herschel is
referring to labor in the way you are referring to the
notion of practice. According to her, wage labor is
labor, decided by capital and for the sake of capital,
whereas labor proper without this adjective of wage is
the practice, the human practice you are talking about.
So, this is just to clarify her position. We are having a
conversation for a long time, so this is a continuation.
My question or comment is the following: I am surprised
that Malik’s proposition is anti/non-Marxian, because
according to Marx it is the same logic. M-C-M’ is the
formula. M gets rid of the physical form of money and
it turns into the accelerated flow of circulation which is
107
Identities
108
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
вели дека двете видувања се незадоволителни затоа што двете - дали ќе се земе трудот или вредноста
како фундаментална - се епифеноменални во однос
на процесот на формирање цена. Сега, мене ова не
ми е убедливо и на некој начин, проблемот е што апстрахира од вистинските услови во кои се применува капиталот-моќ, или барем така ми се чини. Има
еднострана битка, таква во која ова интракапиталистичко ривалство има социјални последици, но самото не е социјална борба, барем не во видувањето
на Нитзан и Бихлер. Па, ако некој каже дека оваа
апстракција од социјалното е социјално условена, би
се согласил; т.е. автономијата на формирањето цени
во ова видување претпоставува серија социјални детерминации што се апстрахирани од, и мора да бидат
повратени за да не се апсолутизира формирањето
цени на овој начин и за да се потврди повторно
финансијализацијата како вид на капитализацијата,
на која може да & требаат некои нови алатки за да
се моделира прецизно, но која не претставува прекин со капитализацијата. Во однос на вредноста,
мислам дека критиката на теоријата на вредноста на
гледиштето на трудот е дека моментално нема такво
гледиште поради распаѓањето на традиционалната
работничка класа. Веќе нема препознатлив пролетерски субјект, така што Лукашијански повикувања
на гледиштето на трудот се само апстракции. Трудот
постои, но е разединет; неговата перспектива е дезинтегрирана. Така, претпоставувам дека прашањето
би било: Под кои услови би можело да се рехабилитира ова гледиште? Ќе може ли да се идентификува пролетерска субјективност или субјективност на
труд и покрај фрагментирањето и декомпонирањето
на класата? Според теоријата на вредност која ја развиваат застапниците на комунизацијата, трудот постои, трудот непрекинато се продолжува, но не дава
веќе субјективност; нема субјект на труд каков што
некогаш можеби имало. Можеби тоа видување е по-
M-M, and in its final stage it is a circulation which gets
even before money as such, of the material as such, of
the materiality of money, and it already becomes this full
financialization of capital. And this auto-acceleration of
capital itself is explained by Marx himself in Volume 3 of
Capital. So he does claim the same thing, that capitalism
as a form of economy leads to complete detachment
from productivity, from real economy, from economy as
productivity, and according to him this contradiction will
in fact lead capitalism to a crisis. Capitalism will become
unsustainable in this form of self-sufficient specularity.
I believe we have witnessed already the crisis of finance
capital after 2008, so this is why I find it surprising that
Malik claims that this is sustainable, that this can go on
like this, this form of capitalism or this form of economy
actually. Because the 2008 crisis showed that finance
economy or finance capitalism detracts from reality,
from the real economy. It is unsustainable unless there is
real production, real economy. So the fact that although
it pretends to be self-sufficient it manages to establish
but this specular universe of capital engendering itself
(you know, the metaphor that Marx uses). And it is
interesting because it plays with temporality the same
way in which money plays, because he says: capital as
the father via commodity engenders the surplus value
and in fact what we reach at the end is the son, so the
surplus value, the plus 10 pounds, added to the initial
100 pounds, engenders capitalism. In a reverse temporal
cycle the son in fact engenders the father, he uses this
metaphor. So even this liquid future temporality, even
that is present in Marx. So Marx is aware of the tendency
of capital to function in this way. That this pretension will
lead to, as he calls it, the final contradiction of capital.
But in the end what he predicts is that it will become
evident that it relies on real economy, real production,
and also labor. So I do not think that Marx insists so
much on labor underpinning surplus value and being
the determination in the last instance of capitalism
грешно и јас мислам дека некои од последиците што
следат од него се политички проблематични, но за
да се потврди повторно гледиштето на трудот или
субјективноста на трудот, што би требало да се направи? Емпириската пречка според теоретичарите
на комунизацијата е фактот дека сè повеќе човечки
суштества се исфрлаат од процесот на валоризација,
така што има вишок на популација кој е постојано
во пораст. Има сè повеќе и повеќе невработени лица.
Капитализмот се состои од креирање на невработеност. Како што сè поголем дел од популацијата станува невработен, врз која основа може да се користи трудот како контракапиталистичка сила? Ова е
емпирискиот аргумент: сè повеќе работници се исклучуваат од процесот на капитализација, што води
до вишок популација - и колку повеќе се зголемува,
трудот сè помалку станува соединувачко гледиште
што може да се спореди со капитализмот. Полека
трудот се истиснува од процесот на валоризација,
авторепродукцијата на капиталот. Сега, можеби ова
е само конкретна нарација за тоа што се случувало
во последните 50 години; може да е оспорлива. За
мене тоа е емпириско прашање дали таа тенденција
- креирањето на сè поголем вишок население на
трајно невработени лица - е или не е фундаментална
тенденција на современиот капитализам. Можеби
не е и трудот и понатаму е елемент кој не може да
се елиминира заеднички за повеќето човечки суштества. Дали е тоа вашата позиција?
Јохана Хершел: Само мала забелешка. Мислам,
како што рековте, дека е емпирички аргумент, така,
оваа радикализација на финансиите ме потсетува
на репрезентација на тоа што се случуваше. Тоа е
репрезентација на светот. Поентата е да се најде она
што само што го кажавте сега - тврдења дека субјект
на трудот е самиот капитал. Токму тоа сакав да го кажам. Ова е всушност тоа што треба да го надминеме
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
itself, it is one of the material resources according to me,
but not the only one. I think it is an illusion to believe
that the current production - we are talking about the
real economy - and real production depends so much on
technology, it still relies mainly on labor, but the figures
of unemployment camouflage different configurations
of labor. We have unrecognized labor, black market
economy, sweatshops, migration. For example, in
Macedonia we have 26 percent of unemployment, and I
can guarantee that all of this 26 percent of people either
do some part-time job which is unrecognized by the state
as a proper job, or that they are working in sweatshops
in Germany, so there is labor migration. So there is
migration of labor, unrecognized labor, underpaid
labor, child labor, women’s labor, which is considered
reproduction instead of proper labor. So this illusion
of self-sufficiency of finance economy relies on this
unrecognized labor which still produces real economy.
That is what we live on.
Ray Brassier: Thanks. Just couple of remarks. First:
one key claim of Malik’s argument, but also of Nitzan
and Bichler’s account, I assume, is that derivatives are
not commodities. This is why pricing is decoupled from
valorization. The devil is obviously in the details. I am
skeptical, but this is one of the key theoretical claims
they make against the Marxian account.
Katerina Kolozova: Marx says himself that money would
skip commodity and that money would be engendered
by money, value by value (skipping even money). That is
the moment of the derivative.
Ray Brassier: Yes, but again, once money is decoupled
from gold… The historical details are actually interesting.
What happens to the capitalist economy once you
relinquish the gold standard in the 1970s? First, fiscal
values are decoupled from the gold standard and then
the derivatives economy is decoupled from money. I
109
Identities
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
и целата историја на капиталот се состои во тоа што
капиталот тврди дека самиот е субјект на трудот.
Реј Брасие: Мислите, затоа што се поставува себеси
како своја сопствена претпоставка?
Јохана Хершел: Да.
Реј Брасие: Значи, тоа е илузијата што треба да се
разбие?
Јохана Хершел: Да. Ова го продолжува тврдењето
дека финансијализацијата би можела да биде друга
логичка перспектива на капиталот. Тоа е она што капиталот отсекогаш се обидува да го направи.
Реј Брасие: Но тогаш, што значи трудот?
Јохана Хершел: Тоа е прашањето…
Реј Брасие: Сакам да кажам, независно од само
репродуцирањето на капиталот. Прашањето е: Која
е категоријата на трудот ако таа не е само категорија
низ која капиталот се претставува себеси, нешто што
е дел од неговото автогенерирање?
Јохана Хершел: Да. Токму тоа е прашањето кое треба
да се одговори од перспектива на трудот.
Реј Брасие: Но кое е гледиштето на трудот? Ако веќе
не е гледиште на капиталот.
Јохана Хершел: Мислам дека е универзална можност на трудова моќ, независна од капиталот.
110
Реј Брасие: Во ред. Тоа е добро, но тоа е видувањето
кое сите теоретичари на вредноста го одбиваат. Мислат дека е грешка: хипостазирајќи ја трудовата моќ
како нешто што постои трансисториски и независно
од односот на капиталот, постојано ја продолжуваме
авторепрезентацијата на капиталот. Тие сакаат да
кажат дека трудот не е трансисториска сила; трудот
take it this is Malik’s claim: to decouple money from gold
and then decouple pricing from money. The provocative
aspect of the argument is that if money is seen as a kind
of perversion and capitalization is seen as a perversion
of perversion, then financialization is a perversion of a
perversion of a perversion. But it is the perversion that
was there all along, before money and capital. So what
is bold about Malik’s account is that you have exchange
value, you have money as universal equivalent, which is
abstract value that can be exchanged for anything, then
you have capital as accumulation of money, and ultimately
derivatives not as further accumulation but as the
differentiators of accumulation, such that the movement
of pricing turns out to determine valorization. So you
have a series of increasing abstractions and the thesis
has at least the merit of being illuminating to the extent
that what we took to be most abstract, most unreal, turns
to be most real and the motor of contemporary social
reality. Obviously, the arguments that are supposed to
establish this claim are questionable, but it seems to me
that among them the decoupling of financialization from
monetization is key. Someone who is a specialist in this
would have to examine all the details of the argument.
But you emphasized the independence of labor - you
said that even this kind of speculative economy is still
reliant upon a disavowed labor, so it is not true to say
capitalism is successfully decoupling from labor because
it continues to be conditioned by labor which is no longer
recognized or valorized I guess.
Katerina Kolozova: No, I agree that capital can be
decoupled from labor. What is happening currently is
that the capitalist economy has turned into a system
of valorization of economic production, valorization
and pricing as a form of economy, endowed with the
pretension to be self-sufficient, and you have this real
economy for which we do not have a name currently,
which does serve as the support of that self-sufficient
system…
е секогаш инскрибиран во односот на капиталот, а
пред и по капиталот има човечки практики што не се
труд. Затоа мислам дека дистинкцијата меѓу практиките и трудот е корисна. Човечките суштества прават
работи, се ангажираат во секакви видови практички активности, вклучувајќи практична когнитивна
активност, и тоа генерира труд. Секој труд претпоставува практика, но не се смета секоја практика за
труд. Така, мислам дека ни треба дистинкција помеѓу
праксата и трудот за тоа. Барем за да се побијат
тврдењата на теоретичарите на вредност.
Катерина Колозова: Претпоставувам, Јохана Хершел мисли на трудот на начин како што вие упатувате на идејата за практика. Според неа, трудот за
надница е труд, за кој одлучува капиталот и кој е за
капиталот, додека вистинскиот труд, без придадена
надница е практиката, човечката практика за која
зборувате. Ова е само за да ја разјаснам нејзината
позиција. Долго време разговараме, така што, ова
е продолжение. Моето прашање, или коментар,
е ова: Изненадена сум што предлогот на Малик е
анти/не-Марксовски, затоа што според Маркс, се
работи за истата логика. Формулата е П-С-П’. П се
ослободува од физичката форма на пари и ја претвора во забрзан тек на циркулација, која е П-П, и
во својата финална фаза таа е циркулација која се
израмнува пред парите како такви, од материјалот
како таков, од материјалноста на парите, и веќе станува целосна финансијализација на капиталот. Ова
самозабрзување на самиот капитал го објаснува лично Маркс во том 3 од Каpиtалоt. Тој го тврди истото, дека капитализмот како облик на економија
води до целосно одвојување од продуктивноста, од
вистинската економија, од економијата како продуктивност и според него, оваа контрадикција всушност
ќе го одведе капитализмот во криза. Капитализмот ќе стане неодржлив во својата форма на само-
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
Ray Brassier: OK. I accept that. It seems to me the
underlying political issue is this: even if financialization
is still dependent upon this informal new modality of
labor, how does labor become a political force? How
can labor be deployed to challenge or overthrow the
abstract domination of value or finance, whatever you
want to call it? This is the key question because, in a
way, just to play devil’s advocate here - the reason why
these sorts of account cannot simply be dismissed is
because it is striking how the worse things get for the
majority of people, the less there seems to be any kind of
concerted opposition: the process of decomposition and
fragmentation of political will or political agency seems
to intensify. So even if all of this is dependent upon labor,
how does labor actively become a social force? This is why
you have the problem of collective self-organization. It
seems to me the problem right now is that of course you
can insist that this abstract economy is still determined
by a real economy, but so what? The problem is that
unless these laborers can somehow find a way to organize
that would remove or abrogate the privileges of the few,
what political power does their labor power amount to?
And the problem is that for some time now the financial
class has been acquiring the material resources it needs
to immunize itself against any such political threat. It
represents a miniscule percentage of the population, but
one which has the material resources to crush or repel
any concerted political challenge to its power. And that
is the political problem: even if one agrees with you, what
do we do? How do we collectively organize to instantiate
an effective counter-power against this abstract power?
It is now almost ten years since the 2008 crisis and
the question is whether the ultimate contradiction for
Marx, the point at which capital wants to be completely
autonomous, wants to be self-regenerating independently
of labor, has or has not been reached. There is supposed
to be a contradiction that makes that self-reproduction
impossible. And I guess the suggestion made by Malik
111
Identities
112
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
доволно одразување. Верувам дека веќе ја видовме
кризата на финансискиот капитал по 2008 г., затоа
мислам дека е изненадувачки што Малик тврди дека
ова е одржливо, дека може да продолжи вака, овој
облик на капитализам или, всушност, овој облик
на економија. Затоа што кризата од 2008 г. покажа
дека финансиската економија или финансискиот капитализам се отклонува од реалноста, од вистинската економија. Неодржлив е ако нема вистинско производство, вистинска економија. Фактот дека иако се
преправа дека е самодоволен, успева да воспостави
само одразен универзум на капитал кој се отелотворува себеси (знаете, метафората што ја користи
Маркс), е интересен затоа што си игра со темпоралноста на ист начин како што си играат парите, затоа
што тој вели: капиталот, како татко, преку стоката
го отелотворува вишокот вредност, и всушност, она
што го добиваме на крај е синот, така, тие екстра 10
фунти, додадени кон иницијалните 100 фунти, се
отелотворение на капитализмот. Во обратен темпорален циклус, синот всушност го отелотворува
таткото, тој ја користи оваа метафора. Така, дури и
оваа ликвидна идна темпоралност, дури и тоа го има
и Маркс. Значи, Маркс е свесен за тенденцијата на
капиталот да функционира на тој начин, дека ова
преправање ќе води до, како што тој ја нарекува, финалната контрадикција на капиталот. Но, на крај,
она што тој го предвидува е дека ќе стане јасно дека
зависи од вистинската економија, вистинското производство, исто и труд. Така, не верувам дека Маркс
инсистира толку на трудот во основата на вишокот
вредност, и како детерминација во последната инстанца на самиот капитализам, според мене, тој е
еден од материјалните ресурси, но не единствениот. Сметам дека е илузија да се мисли дека моменталното производство - зборуваме за вистинската
економија - вистинското производство зависи толку
многу од технологијата, сè уште зависи главно од
and others is that through financialization capitalism is
effectively generating a new support system to be able to
perpetuate itself independently of any possible political
commutation of labor into agency. In other words, there
is still a dependence upon labor in some form, but the
point about exercising power is to be able to shape
collective social organization in a way that prevents a
priori any concerted political challenge to this power. So
this is the politics of financialization: the financial class
has found a strategy to prevent labor from successfully
organizing itself into an effective counter-power. But
once again the question is: What form of collective selforganization could effectively challenge or puncture this
defense mechanism that the financial class has erected
to preserve its own privilege?
Katerina Kolozova: I think a reconfiguration of capital is
taking place, there is a reorganization of the economy in
this form, as finance economy, it is unsustainable. And
it will go to another crisis again. Time has been lost, for
example in Greece, they had this bailout which has put
them after few years in a situation worse than it was, I
am assuming. But I will come to this later. I just wanted
to clarify: according to Marx, M enables M is precisely
pricing equals pricing, or pricing leads to pricing, value
engenders value, so this is why he says that this formula
will get rid not just of the form of the commodity but
also of money, money as such. So he said that, he is
aware of that, so the way he is using this formula in
Volume 3 is similar to the way you are using the term
of pricing. But I would not say: So what? Because I
think that this form of finance capital is unsustainable
due to the current crisis. The crisis takes real shape in
the form of poverty, dissatisfaction, riots - you have to
deal with this hunger, homelessness, you have to deal
with this reality, and the fact the neoliberal format of
capitalism we are used to is untenable at this moment
anymore. I believe this is why we are getting these new
трудот, но бројките што ја прикажуваат невработеноста камуфлираат различни конфигурации на труд.
Имаме непризнаен труд, економија на црниот пазар,
фабрики со ниски плати, миграција. На пример, во
Македонија невработеноста е 26 отсто и можам да
ви гарантирам дека сите овие 26% луѓе или работат нешто хонорарно што државата не го признава
како вистинска работа, или дека работат во фабрики со ниски плати во Германија, значи, има трудова
миграција. Така, има трудова миграција, непризнаен труд, детски труд, женски труд, што се сметаат за
репродукција, а не за вистински труд. Оваа илузија
на самодоволност на финансиската економија зависи од овој непризнаен труд кој сè уште произведува
вистинска економија. Живееме од тоа.
Реј Брасие: Благодарам. Само неколку забелешки.
Прво: една клучно тврдење на аргументот на Малик,
но и на видувањето на Нитзан и на Бихлер, претпоставувам, е дека дериватите не се стока. Токму затоа
формирањето цени е одвоено од валоризацијата.
Очигледно, се работи за детали. Јас сум скептичен,
но ова е едно од главните теориски тврдења што се
против Марксовото видување.
Катерина Колозова: Лично Маркс вели дека па-
рите би ја прескокнале стоката и дека парите би
биле отелотворени во пари, вредноста во вредност
(прескокнувајќи ги дури и парите). Ова е моментот
на дериватот.
Реј Брасие: Да, но сепак, кога парите ќе се одвојат
од златото... Историските детали се всушност интересни. Што се случува со капиталистичката
економија кога ќе се откажеш од златниот стандард во 1970-тите? Прво, фискалните вредности се
одвојуваат од златниот стандард, а потоа дериватната економија се одвојува од парите. Претпоставувам, Малик го тврди следново: да се одвојат парите
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
forms of illiberal democracies, the so-called illiberal
democracies, because I believe capitalism is sustainable
nowadays only through authoritarian force. So I believe
the rise of these new forms of authoritarianism is due to
finding or imposing itself as the only mechanism at hand
nowadays to sustain capitalism as such.
Ray Brassier: I am not so optimistic about the
unsustainability of capital. You said labor is only one of the
sources of the crisis; presumably ecological catastrophe
is another. But look, if one is being pessimistic one could
say: the worse things get, the more we can expect further
triumphs of neofascist populism and reactionary politics.
The worse things get from a material point of view, the
less likely we are to see a resurgence of emancipatory
politics but instead an increasingly paranoid and racist
xenophobic populism reasserting itself, fascism in
Europe and elsewhere. In the 1920s and 1930s you had
a scenario where you had at least an organized working
class. Things were better for the left than they are now,
and look what happened. Now, apart from a few hopeful
resurgences such as Corbyn, there is very little indication
elsewhere in Europe of a population that is rejecting
the neoliberal optic or making a connection between
this ever-intensifying crisis and neoliberal capitalism.
And it is a form of subjectivation. In a way, capitalism’s
great ideological force is that it can always appeal to
people’s fears, paranoia, and insecurity. And the worse
things become, the more crises intensify, the greater
the insecurity, the more the demand for security and
protection will intensify. In which case one can easily
foresee a more or less long-term scenario in which you
will have corporate fascist enclaves defending the rights
and privileges of their citizen clients through a massive
military security force. I do not think that ecological
catastrophe suffices to undermine capitalism. I think
that is exceedingly optimistic. People seem to think that
ecological catastrophe can finally achieve what organized
113
Identities
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
од златото, а потоа формирањето цени од парите.
Провокативниот аспект на аргументот е дека ако
парите се доживуваат како некаков вид перверзија,
а капитализацијата како перверзија на перверзија,
финансијализацијата е перверзија на перверзија на
перверзија. Но перверзијата била присутна цело време, пред парите и капиталот. Храброто во тврдењето
на Малик е што имате вредност на размена, имате
пари како универзален еквивалент, што е апстрактна
вредност што може да се размени за што било, потоа
имате капитал како акумулација на пари и конечно,
деривати, не како понатамошна акумулација, туку
како диференцијатори на акумулацијата, така што
движењето на цените излегува дека ја детерминира валоризацијата. Имате серија на сè поголеми апстракции и тезата е барем дотолку разјаснувачка што
тоа што го сметавме за најапстрактно, најнереално,
излегува дека е најреалниот мотор на современата
социјална реалност. Очигледно, аргументите што
би требало да го воспостават ова тврдење не се извесни, но ми се чини дека од нив, одвојувањето на
финансијализацијата од монетизацијата е клучно.
Некој кој е специјалист за ова би требало да ги испита сите детали на аргументот. Но ја нагласивте независноста на трудот - рековте, дури и ваков вид одразувачка економија сè уште зависи од отфрлениот
труд, така, не е точно да се каже дека капитализмот
успешно се одвојува од трудот затоа што и понатаму
се условува од трудот, кој веќе не се признава или
валоризира, претпоставувам.
114
Катерина Колозова: Не, се согласувам дека капита-
лот може да се одвои од трудот. Моментално се случува тоа што капиталистичката економија се претворила во систем на валоризација на економско
производство, валоризација и формирање цени како
форма на економија, каде што има преправање на
самодоволност, а има и вистинска економија за која
labor could not, which is to bring capital to its knees. I
think this is wishful thinking. I think the capitalist class
has acquired the resources it needs to survive the coming
ecological catastrophe. They have private armies, they
have ever increasing technological resources to be able
to control, manipulate and, if necessary, destroy any
kind of organized political threat. I think acknowledging
this has to be the sine qua non on the basis of which one
tries to understand what can be done.
Katerina Kolozova: The subjectivity that would resist is
not the working class anymore. I agree with that.
Domagoj Mihaljevi}: OK, so it seems to me that the
argument about money that you reconstructed is
much similar to the argument of the classical political
economists of the late nineteenth/early twentieth
centuries. For them you had this protection of
economics from politics, and in extension of economics
from the class struggle. Economics has a life of its own
and imposes this whole own ambiguity of politics.
It seems that Malik only wants to take this point
further, it is not economics and capital now, it is the
finance, this fictitious capital that suddenly makes this
inevitability of any kind of politics and class struggle. If
I understand the argument of Malik right, the process
of financialization subordinates the organizing for the
mechanism of pricing and establishes the new political
order of the new temporality. And the main instruments
in this establishing of new temporality are financial
markets and derivatives that function like a cooperative
institutional mechanism. But is not this new order, new
power of fictitious capital already inscribed? You already
mentioned how the power of finance is connected to
the real estates business and to the sphere of politics,
because the real estate businesses is not something that
happens on its own. So it seems to me that the argument
is: for fictitious capital to be in power, it is only possible
моментално немаме име, која служи како поддршка
на тој самодоволен систем…
Реј Брасие: Во ред. Го прифаќам тоа. Ми се чини
дека основниот политички проблем е ова: дури и сè
уште да важи финансијализацијата од овој неформален модалитет на труд, како станува трудот политичка сила? Како може трудот да се искористи за
предизвикување или надминување на апстрактната
доминација на вредноста или на финансиите, како и
да се нарекува? Ова е клучното прашање затоа што,
на некој начин, ќе изигрувам адвокат на ѓаволот причината зошто ваквите видувања не можат просто
да се отфрлат е затоа што зачудува што колку полоши
стануваат работите за повеќето луѓе, толку помалку
се чини дека има некаква заедничка опозиција: процесот на декомпонирање и фрагментација на политичката волја или политичкиот агенс се чини дека се
интензивираат. Дури и сево ова да зависи од трудот,
како трудот активно станува социјална сила? Затоа и
постои проблемот на колективна самоорганизација.
Мене ми се чини дека проблемот сега е дека, секако,
може да инсистирате дека оваа апстрактна економија
сè уште ја детерминира реалната економија, но што
ако? Проблемот е што освен ако овие работници
не најдат некако начин да се организираат за да се
тргнат или укинат привилегиите на малцинството,
на каква политичка моќ се сведува нивната трудова моќ? И проблемот е што веќе извесно време финансиската класа ги купува материјалните ресурси
кои & требаат за да се имунизира од таква политичка закана. Таа претставува ништожен процент од
популацијата, но кој ги има материјалните ресурси
да уништи или одбие секаков здружен политички
предизвик за нејзината моќ. И тоа е политичкиот
проблем: дури и некој да се согласува со вас, што би
правеле? Како колективно да се организираме за да
направиме инстанца на ефективна контра-моќ про-
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
on the level of epistemology. First, you have to make
an epistemological break to conceptualize the power of
capital. What is missing in this argument is exactly the
last 200 pages of Capital - that the power of capital is
a historical process. Marx reconstructed capital, which
he establishes in the first chapters of Capital, then you
see how this capital is basically developing in a historical
perspective. For example, the class struggle in England.
The abstract power of capital is already impossible to
untie from historicization. The possibility to challenge
the power of capital will always be here.
Ray Brassier: I think you have correctly identified the
shortcomings of this account, especially the historicity
of these categories and these mechanisms. The point
on which I absolutely agree is that because derivatives
markets are socially embedded they presuppose a
kind of social organization which is capitalistic in
the straightforward Marxist sense. This is why I
think the distinction Malik wants to make between
financialization as a priori and markets as a posteriori,
i.e., financial markets as existing in contemporary
capitalism, is unconvincing. I agree that the power of
the Marxist account lies in revealing the social-historical
mediations, as well as the political presuppositions for
these mechanisms. The one reservation I have is whether
- and again, I just do not know Marx well enough, but I
think this is a big question for contemporary Marxists as you put it, “the possibility of challenging the power of
capital” will always be there. Where is the revolutionary
agency? What is the revolutionary agent? The question
is whether Marx’s account simply needs to be tweaked
or radically revised in order to help us deploy a
revolutionary program.
Domagoj Mihaljevi}: I do not think that the revolutionary
agent is dead. You said Corbyn, etc. People on one level
are not revolutionary, but the class struggle is being
fought.
115
Identities
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
тив оваа апстрактна моќ? Веќе се поминати десет
години од кризата во 2008 г. и прашањето е дали
крајната контрадикција за Маркс, точката во која
капиталот сака да биде целосно анонимен, сака да
биде саморегенеративен независно од трудот, се постигнала или не се постигнала. Би требало да има
контрадикција која го прави саморепродуцирањето
невозможно. Претпоставував, предлогот на Малик
и на другите е дека преку финансијализација, капитализмот ефективно генерира нов систем на поддршка кој би можел да се продолжува непрекинато
себеси независно од каква било можна политичка
комутација на трудот во агенс. Со други зборови,
сè уште има зависност од трудот во некој облик, но
целта на уживањето моќ е да се биде способен да се
обликува колективна социјална организација на начин кој аpриори спречува каков било заеднички политички предизвик за моќта. Ова е политиката на
финансијализацијата: финансиската класа нашла
стратегија за спречување трудот успешно да се организира себеси во ефективна контра-моќ. Но, повторно, прашањето е: Каков облик на колективна
самоорганизација би можела ефективно да го предизвика или пробие овој одбранбен механизам што
финансиската класа го подигнала за да ја зачува
својата привилегија?
116
Катерина Колозова: Мислам, се случува рекон
фигурација на капиталот, има реорганизација
на економијата во оваа форма, како финансиска
економија, таа е неодржлива. И повторно ќе западне во уште една криза. Изгубено е време, на пример
во Грција, имаа искупување кое по неколку години
ги стави во ситуација полоша од таа во која беше,
претпоставувам. Но ќе се вратам на тоа подоцна.
Само сакав да појаснам: според Маркс, П овозможуваа П е токму формирањето цени, е еднакво на
формирањето цени, или формирањето цени води
Ray Brassier: Yes, I agree.
Natasha Nedelkova: Do you think that this exponential
structure or system that speculates with risk rationality,
do you think it has influenced or, on symbolic level, for
example - people playing games or religious people,
or people that play computer games - do you think
their gambling can be also felt in the people and their
subjectivities and them as individuals - how they
speculate in gambling? It is also like a game, but they
are very into it like an addiction, do you think this could
influence the level where people are massively interested
not in organization, not in riots, not in any kind of
organization, but games? This transpersonal revolt on
the individual level. They fake this because they do not
know about it, but they can feel it, they are suddenly
interested in games, a lot of these people, in any kind of
games.
Ray Brassier: I think basically that financial derivatives
are a game. The best way to understand speculation, it
seems to me, is as a game. A game which has effectively
acquired this preeminent status in contemporary
capitalist societies, such that it has the power to create
and destroy social institutions. I do not think that gaming
and society reflect financial speculation; I think rather
that financial speculation is the institutionalization of a
game but in circumstances where this game is invested
with an extraordinary social power. But because it is a
game it is still socially embedded, and it is human agents
that play games. The ability to gamble presupposes
the ability to play a game, to understand what a game
is. Games come in all sorts of different varieties. And
I think the problem with the account we have been
discussing is that it treats what is effectively a game, a
game that because of a peculiar set of social-historical
circumstances has acquired exorbitant social power, as
the manifestation of something impersonal, something
до формирање цени, вредноста се отелотворува во
вредност, па затоа вели дека оваа формула ќе се ослободи не само од формата стока, туку исто така и
од пари, парите како такви. Тој го кажал тоа, свесен
е за тоа, па начинот на кој ја користи оваа формула во Том 3 е сличен на начинот на кој го користите
терминот формирање цени. Но јас не би рекла: „Па
што?“, бидејќи мислам дека оваа форма на финансиски капитал е неодржлива поради моменталната
криза. Оваа криза зазема вистинска форма во облик
на сиромаштија, незадоволство, безредие - мора да
се справува со глас, бездомништво, мора да се справува со оваа реалност, и фактот дека неолибералниот формат на капитализам на кој сме навикнати е
веќе неодбранлив. Верувам тоа е причината зошто
ги добиваме овие нови форми нелиберални демократии, така наречени нелиберални демократии, затоа што верувам дека денес капитализмот е одржлив
само преку авторитарна сила. Верувам дека порастот
на овие нови форми на авторитаризам се должи на
согледувањето или наметнувањето себеси како единствен механизам расположлив денес за одржување
на капитализмот како таков.
Реј Брасие: Не сум толку оптимистичен во однос на
неодржливоста на капиталот. Рековте, трудот е само
еден од изворите на кризата; претпоставувам, еколошката катастрофа е другиот. Но видете, ако некој
е песимистичен, би рекол: колку полоши стануваат
работите, толку повеќе можеме да очекуваме понатамошни триумфи на неофашистички популизам
и реакционерна политика. Колку полоши стануваат работите од материјална гледна точка, толку е
поневеројатно дека ќе видиме враќање на еманципаторни политики, туку наместо нив, повторно враќање
на сè попараноичен и расистички ксенофобичен популизам, фашизам во Европа и други места. Во 1920тите и 1930-тите имаше сценарио според кое имаше
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
independent of society and history, as if it were a game
that plays itself, one that does not require human
players anymore. I think the notion of a game that
plays itself and that does not need any human players
is a very venerable metaphysical notion. You can trace
it back to Heraclitus’s idea of the aion as a child at play,
creating and destroying worlds. So yes, I think it is a
game. The question is how is this game able to order
and disorder society in the way in which it does. And I
think the answer is a political answer because it has to
do with private property and social relations, and why
certain individuals, through markets, are invested with
the power to determine real economies.
Eszter Berényi: I would like to make a comment. So the
neorational perspective from the discussion, derivatives
after World War II, this liberal system etc., we can identify
a positive and a negative point of view. This anti-system of
left populism and right populism is counter-hegemony.
So you had Corbyn, and other left populist politicians,
that are considered part of the current system, because
hegemony builds on the consent of power relations, so
that different social forces - like there is a scene where
there is a consent between the dominant factors and
the subordinates. So that until this consent is broken,
there is no counter-hegemony. So I think there is space
for revolutionary action and revolutionary left, but this
space is not filled yet, because we miss to see as a left the
differences like this - the leftist populist kind of Marxist
understandings.
Ray Brassier: Yes, I agree, but how would a counter-
hegemonic force be constructed? Are the strategies used
by people like Corbyn, Sanders, or Mélenchon, a credible
model? Or do we need something that challenges
actually existing parliamentary democracy? Do you have
thoughts on this?
117
Identities
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
барем организирана работничка класа. Работите
беа подобри за левите отколку сега, и видете што се
случи. Сега, покрај некои надежни појави, како Корбин, има многу малку индикации на други места во
Европа за популација која ја одбива неолибералната оптика или ја поврзува сè поинтензивната криза
со неолибералниот капитализам. И тоа е форма на
субјективизација. На некој начин, големата идеолошка сила на капитализмот е дека секогаш може да
им се обрати на стравовите, параноите и несигурностите на луѓето. И колку полоши стануваат работите,
колку повеќе се интензивира кризата, толку повеќе
ќе се зголеми барањето за безбедност и заштита. Во
тој случај, може лесно да се предвиди, повеќе или помалку долгорочно сценарио во кое ќе имате корпоративни фашистички енклави кои ги бранат правата
и привилегиите на своите граѓански клиенти преку
масивна сила на воена безбедност. Сметам дека не е
доволна еколошка катастрофа за да се поткопа капитализмот. Сметам дека тоа е претерано оптимистично. Луѓето како да мислат дека еколошката катастрофа може конечно да го постигне тоа што не го
постигнал организираниот труд, а тоа е, да се доведе
на колена капиталот. Мислам дека тоа е само надежно размислување. Мислам, капиталистичката класа
ги собрала ресурсите што & требаат за да ја преживее идната еколошка катастрофа. Имаат приватни
армии, имаат сè подобри технолошки ресурси за да
може да контролираат, манипулираат и, по потреба,
уништат каков било вид политичка закана. Сметам,
признавањето на ова мора да биде sine qua non врз
чија основа треба да се разбере што може да се стори.
118
Катерина Колозова: Субјективноста која би се спротивставила не е веќе работничката класа, се согласувам со тоа.
Eszter Berényi: I do not think these are enough for a
counter-hegemony. Sanders is just tending to the needs
of the elite of the US, not the right-wing elite but the
left-wing elite, but it is still the elite. Because they are
all reconstructing the same thing differently. So they
are looking at the concept of the hegemony, because
hegemony is really organic, and it could be used for
change, but still it is the same concept so they do not
want to break with it. I do not know if that is possible,
because Gramsci identifies counter-hegemony as
something coming from somewhere outside. But there is
no outside, so then the politics of Corbyn has its outside.
But if they had the power they will be outside, so… that is
the controversy, and the theory does not face it so maybe
there is counter-hegemony, but I do not know if it is as
such. And I think this is because so that neoliberalism
is applied to crises over crises over crises, so that the
system will adapt on crises, so crisis is in fact part of the
system and it builds on crises. These are the faults of the
system, but it is in, so I do not believe it is unsustainable
but rather sustainable.
Davor Löffler: This is about the last comment. So I was
thinking what to say about this topic so I am confused
because I did not understand whether this is about the
replacement of humanity or something else. Because
the problem in my view is very trivial. [Recording
interruption. - Ed.] It is the Cartesian coordinate system,
basically. There is a homogenesis based on where the
system grows so to say and reaches a certain stage in
the future which can only be defined from universal
coordinates of the system, but the system that develops
includes homogenesis and cognitive system changes,
but these changes are only perceptible through the
assumption that there is still a contrast with a general
universal framework.
Identities
дека аргументот за парите што го реконструиравте
е многу сличен со аргументот на класичните политички економисти од доцниот 19. и раниот 20. век.
За нив, имаше заштита на економијата од политиката, и понатаму, на економијата од класната борба.
Економијата има свој живот и ја наметнува целата своја двозначност на политиката. Се чини, Малик сака ова да го развие понатаму, не се работи за
економијата и капиталот сега, туку за финансиите,
фиктивниот капитал кој одеднаш ги прави неизвесни каков било вид политика и класна борба. Ако правилно го разбирам аргументот на Малик, процесот
на финансијализација го потчинува организирањето
за механизмот на формирањето цени и воспоставува
нов политички ред на новата темпоралност. И главните инструменти во воспоставувањето на новата
темпоралност се финансиските пазари и дериватите што функционираат како корпоративен институционален механизам. Но нели е овој нов ред, нова
моќ на фиктивниот капитал веќе впишана? Веќе
споменавте како моќта на финансиите е поврзана со бизнисот на недвижнини и со сферата на политиката, затоа што бизнисот со недвижности не е
нешто што се случува самостојно. Мислам, аргументот е: за да има моќ фиктивниот капитал, тоа мора
да е на ниво на епистемологија. Прво, мора да направите епистемолошки прекин за да ја концептуализирате моќта на капиталот. Она што недостига во
овој аргумент се токму последните 200 страници на
Каpиtалоt - дека моќта на капиталот е историски
процес. Маркс го реконструирал капиталот, кој го
воспоставува во првите поглавја на Каpиtалоt, потоа гледате како овој капитал главно се развива во
историска перспектива. На пример, класната борба
во Англија. Апстрактната моќ на капиталот веќе е
невозможно да се одврзе од историзација. Можноста
за предизвикување на моќта на капиталот секогаш
ќе биде присутна.
Ray Brassier: Can you elaborate? What is being
distinguished?
Davor Löffler: Yes, so there is the temporal divide,
prediction of the future… It does not change anything,
basically the metrics of this development, so to say,
I think it just asserts the systems between metrics
and development and the effects that the systems are
producing already makes them into more metrics. So
there is nothing new that can be derived from the systems,
but predict the future temporality and the system out
of Cartesian coordinate system. This would be one
criticism. And the other problem is pricing. [Recording
interruption. - Ed.] There is no quality. Pricing will be
totally confusing on such a basis, meaning from pricing
all the human activity… producing the future is also
retroactively differentiating the present. So in other
words we could also say that derivative complexity is
nothing else than the differentiation of the present, in
that sense. So we have to shift in relationships. And if you
agree that there is this shift of potential differentiation of
the potential relationships, you have to ask if the other
systems, like politics and so on, if they also need to default
this new differentiated complexity. There is this category
mistake that is going on - there is financial system,
from that system there should be potential influence on
another political system and obviously it is not broken
down to the impossible, we have to think of the political
system on the same level of increased complexity as the
cognitive system. There is a parallel of differentiation of
all systems simultaneously. Because the relationality of
the economic system is not independent or in a vacuum.
So the legal and the objective relations around the
pricing system, they also have to be differentiated at the
same time. You see, it does not make sense to think about
there is a revolutionary potential in the one system that
could be applied to the other system. I think you have
to think about this parallel differentiation of all systems
and deal with that simultaneously.
119
Домагој Михалјевиќ: Во ред, значи, мене ми се чини
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
Реј Брасие: Мислам, правилно ги идентификува не-
достатоците на ова видување, особено историчноста
на овие категории и овие механизми. Она за што сосем се согласувам е бидејќи дериватните пазари се
социјално вградени, тие претпоставуваат социјална
организација која е капиталистка во вистинска марксистичка смисла. Затоа мислам, дистинкцијата што
Малик сака да ја направи меѓу финансијализацијата
како аpриори и пазарите како аpосtериори, т.е. финансиските пазари како постојни во современиот капитализам, е неубедлива. Се согласувам дека моќта
на марксистичкото видување е во откривањето на
социјално-историските медијации, како и политичките претпоставки за овие механизми. Единствено
не знам - повторно, едноставно не го знам Маркс
доволно добро, но мислам, ова е големо прашање за
современите марксисти - како што кажавте, „можноста за предизвикување на моќта на капиталот“ секогаш ќе биде тука. Каде е револуционерниот агенс?
Што е револуционерниот агенс? Прашањето е дали
видувањето на Маркс треба само да се смени малку
или да се ревидира радикално за да ни помогне да
употребиме револуционерна програма.
Домагој Михалјевиќ: Не мислам дека е мртов рево-
луционерниот агенс. Рековте, Корбин, итн. Од една
страна, луѓето не се револуционерни, но се води
класната борба.
120
Реј Брасие: Да, се согласувам.
Наташа Неделкова: Дали сметате дека оваа експо
ненцијална структура или систем што шпекулира
со рационалноста на ризикот, дали сметате дека
влијаела, или, на симболичко ниво, на пример - луѓе
играат игри или религиозни лица, или луѓе кои
играат компјутерски игри - дали мислите дека нивното коцкање може исто така да се почувствува кај
луѓето и нивните субјективности и нив како поедин-
Ray Brassier: The issue is whether there is a logic of
differentiation that is common to all these systems. In
a way, Malik suggests that this logic of differentiation
substantiated in derivatives trading determines every
other mode of differentiation. So I take it that you
think it is a category mistake to try to derive a logic
of differentiation that would be valid across all social
system from within a single nested social system. And I
agree. The question then will be: is each system governed
by a unique mode or dynamic of differentiation? Or is
there a mode of differentiation common to them all?
Not as a determinate objective state of affairs but as
a difference determining the indetermination of the
future, since what derivatives inscribe is the allegedly
absolute contingency of the future and the difference
between one actuality and another.
Davor Löffler: You have the object in that sense - since
you take out the qualities - of future predictions, and it
does make sense to speak about the future, of generation,
of the production of the future, because that is politics
- so an interface - an interface to potentially comment
on a potential future, and not the future itself, because
the future is not subject of a price. But it means what a
price connects to, so to say, to produce then. And the
effect it causes. So the production of the future and the
production of potential futures… and so if I am betting
not on the outcome but on the moment I am telling that
the potential development might have happened in this
moment, so to say - so I am betting on one future and
another - so for example investing in the economy and
the the company and the profit... I am betting this whole
process. [Recording interruption. - Ed.] … so basically
what you have is a miniaturized development of power
from which you are, so to say, betting.
ци - како тие шпекулираат во коцкањето? Тоа е исто
како игра, но тие се многу внесени во неа, како зависност, дали мислите дека ова би можело да влијае
на нивото каде што луѓето се масовно заинтересирани не во организацијата, не во нередите, не во каков
било вид организација, туку во игри? Овој трансперсонален револт на поединечно ниво. Се преправаат
затоа што не знаат за тоа, но може да го почувствуваат, одеднаш ги интересираат игри; многу од овие
луѓе... во какви било игри.
Реј Брасиер: Во основа, мислам, финансиски-
те деривати се игра. Најдобар начин да се разбере
шпекулацијата, така ми се чини, е како игра. Игра
која ефективно добила таков надмоќен статус во
современите капиталистички општества, таков
што има моќ да креира и уништува социјални институции. Не мислам дека играњето игри и општеството рефлектираат финансиска шпекулација;
повеќе мислам дека финансиската шпекулација
е институционализација на игра, но во околности во кои оваа игра има необична социјална моќ.
Но бидејќи е игра, таа е сè уште социјално вградена и човечки агенси играат игри. Способноста да
се коцка претпоставува способност да се игра игра,
да се разбере што е игра. Игрите се јавуваат во секакви различни варијации. Мислам, проблемот со
видувањето за кое дискутиравме е што го третира
она што всушност е игра, игра која поради чудна
низа социјално-историски околности се здобила со
безмерна социјална моќ, како манифестација на нешто нелично, нешто независно од општеството и од
историјата, како да е игра која самата се игра, таква
на која не & требаат веќе човечки играчи. Мислам,
претставата за игра која се игра себеси и на која не
& требаат човечки играчи, е многу ценета метафизичка претстава. Може да ја најдете наназад во Хераклитовата идеја за aion како дете кое игра, креи-
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
Ray Brassier: Alright, but then how is this different from
Malik’s claim that the infra-wager operates precisely
by abstracting from any cause of determination of the
underlying? The wagerer does not care about any of the
qualities or properties of the underlying, all that counts is
whether or not there will be a loss or a gain. Clearly, you
think this is a mistake. I think there is an equivocation
in Malik’s account when he talks about the indifference
of pricing to the value of the underlying because in
a way what he says is that whether you are trading in
chocolate or charcoal, the empirical characteristics of
the underlyings are irrelevant to the way in which the
prices are instituted in the contract. But clearly the
trader is not indifferent to the quality of the difference
between potential loss and gain. So there does seem
to be an evaluation; it is just not an evaluation of any
determinate quality or characteristic of the underlying.
It is an evaluation of the prices’ range, their degree of
fluctuation. Clearly this is not indifference. So it is
inaccurate to say there is a complete abstraction from or
indifference to the value of the qualities of the underlying.
What occurs is a transplantation or conversion of a
quality at the empirical level into a quality at this higher
meta level. In other words, I think the infrawagerer
is still interested in trade insofar as it involves a price
difference, but s/he is just not interested in what anyone
in trading is interested in at the level of the assets being
priced. But thanks, that was a very helpful redescription.
Dušan Grlja: This is just an observation. The initial
question for me is how then the financial crisis is
possible if you are faced with a system that works on
its own and is quite removed from or indifferent to the
actual outcomes of a company gaining or losing profit.
So my problem is could it be just a pure speculation,
won not there be some kind of material substrate or
something like that in the process. I think that we
tend to be Eurocentric in assessing what is happening
121
Identities
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
ра и уништува светови. Така што, да, мислам дека е
игра. Прашањето е како може оваа игра да прави ред
и неред во општеството на начин на кој тоа го прави.
И мислам, одговорот е политички, затоа што се работи за приватна сопственост и социјални релации,
и зошто некои поединци, преку пазарите, ја имаат
моќта да одредуваат вистински економии.
Естер Беренји: Би сакала да коментирам. Така, неорационалната перспектива од дискусијата, дериватите по Втората светска војна, овој либерален систем,
итн., можеме да идентификуваме позитивно и негативно гледиште. Овој антисистем на левиот популизам и десниот популизам како контра-хегемонија.
Така, го имавте Корбин, и други лево-популистички
политичари, што се сметаат дел од моменталниот
систем, затоа што хегемонијата се гради со согласноста на односите на моќ, така што различни општествени сили - како да има сцена каде што има согласност меѓу доминантните фактори и подредените. Така што додека не се раскине согласноста, нема
контра-хегемонија. Така, мислам дека има место за
револуционерна акција и за револуционерна левица, но овој простор сè уште не е пополнет, затоа што
не успеваме да ги видиме како леви ваквите разлики
- левичарско-популистичкиот вид на марксистички
сфаќања.
Реј Брасие: Да, се согласувам, но како би била кон-
122
струирана една контра-хегемонична сила? Дали
стратегиите што ги користат луѓе како Корбин, Сандерс или Меланшон, се веројатен модел? Или ни треба нешто што всушност ја предизвикува постојната
парламентарна демократија? Што мислите за ова?
Естер Беренји: Не сметам дека тие се доволни за
контра-хегемонија. Сандерс само се грижи за потребите на елитата на САД, не за десничарката елита,
between capital and labor. It is one situation in Europe
and USA and another in China and India. So maybe this
kind of financial organization and autonomization of
financial capital could be explained by historical material
processes of the world capitalist economy. It is just that
we do not have classical working class in Europe because
there is a working class in China or India. And you have
to have some commodities to realize the value, to realize
the profit. I do not think it is possible to have such an
abstract system.
Ray Brassier: Yes, you are quite right to point out that
the industrial working class has not so much been
dissolved as relocated from Europe and North America
to India and China. Perhaps as you suggest this is the
historical material condition that makes possible the
predominance of financialization in the West. The
fact that in India, China and elsewhere the classical
condition of proletarian exploitation persists suggests
that the accounts we have been discussing tend to
focus on relatively unrepresentative local conditions
predominating in Europe and North America. I wish
I knew more. I am not in a position to say anything
very informed about this. It does seem implausible to
maintain that finance has supplanted labor when in
China you still have billions of proletarians in classic
factory-like working conditions. The question is whether
the tail is wagging the dog: Which stage of the global
capitalist system has the greatest determining power,
which should be taken as representative of the whole?
This is a question I am not currently equipped to answer,
but I think it is a very good one.
Transcribed
by Stanimir Panayotov
Identities
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
туку за левичарската, но сепак, елита е. Затоа што
сите тие го реконструираат истото на различен начин. Така, гледаме концепт на хегемонија, затоа што
хегемонијата е навистина органска и може да се користи за промена, но сепак, тоа е истиот концепт,
така што не сакаат да го прекинат. Не знам дали е тоа
можно затоа што Грамши ја идентификува контрахегемонијата како нешто што произлегува од некаде надвор. Но нема надворешност, но политиката
на Корбин има своја надворешност. Но да ја имаат
моќта, ќе беа надвор, така... тоа е контроверзијата
и теоријата не се соочува со неа, па можеби има
контра-хегемонија, но не знам дали е таква. Мислам
дека тоа е така за да се применува неолиберализам
на криза, па на друга и на друга, за системот да се
навикне на криза, па кризата е всушност дел од системот и се заснова на кризи. Ова се грешките на системот, но внатре е, па не мислам дека е неодржлив,
туку одржлив.
Реј Брасие: Може да елаборирате? Што е тоа што се
разликува?
123
Давор Лјофлер: Ова е за последниот коментар. Размислував што да кажам на темава, но збунет сум
бидејќи не разбрав дали се работи за замена на човештвото или за нешто друго. Затоа што, проблемот, според мене, е многу тривијален. [Прекин во
снимањето - забелешка на уредникот.] Главно, се
работи за Декартовиот координатен систем. Има
основано хомогенеза, каде што системот расте, така
да речеме, и достигнува одредена фаза во иднината која може да се дефинира само од универзалните
координати на системот, но системот што се развива
вклучува хомогенеза и промени во когнитивниот систем, но овие промени се гледаат само преку претпоставката дека сè уште има контраст со генерална
универзална рамка.
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
124
Давор Лјофлер: Да. Има темпорална разлика,
предвидување на иднината... Не менува ништо,
главно метриката на овој развој, така да речеме.
Мислам, само ги поставува системите меѓу метриката и развојот и ефектите што системите ги произведуваат, веќе ги претвораат во уште повеќе метрика. Така што, нема ништо ново што би можело
да се извлече од системите, туку да се предвиди идната темпоралност и системот надвор од Декартовиот координатен систем. Ова би била една критика.
Другиот проблем е формирањето цени. [Прекин во
снимањето - забелешка на уредникот.] Нема квалитет. Формирањето цени би било целосно збунувачко
на таква основа, што значи, од формирањето цени,
сета човечка активност... што ја произведува иднината исто така ретроактивно ја диференцира сегашноста. Со други зборови, би можеле да кажеме и
дека дериватната комплексност не е ништо друго освен диференцијација на сегашноста, во таа смисла.
Мора да ги менуваме односите. И ако се согласувате
дека има промена на потенцијална диференцијација
на потенцијалните односи, мора да прашате дали
другите системи, како политиката и сл., дали и тие
мора да ја стандардизираат оваа нова диференцирана комплексност. Има грешка во категориите - има
финансиски систем, од тој систем би требало да има
потенцијално влијание врз друг политички систем и
очигледно, не е сведено на невозможно, мора да мислиме за политичкиот систем на исто ниво на зголемена комплексност како и за когнитивниот систем.
Има паралела на диференцијацијата на сите системи симултано. Затоа што релационизмот на економскиот систем не е независен или во вакуум. Така,
правните и објективните односи околу системот на
формирање цени, и тие мора да се диференцираат
во исто време. Гледате, нема смисла да се мисли дека
има револуционерен потенцијал во единствениот
систем што може да се примени во другиот систем?
Identities
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
Мислам, треба да помислите на оваа паралелна
диференцијација на сите системи и да се справите со
тоа симултано.
Реј Брасие: Проблемот е дали има логика на
Давор Лјофлер: Го имате објектот во таа смисла - штом ги вадите квалитетите - на идните
предвидувања, и има смисла да се зборува за иднината, за генерирање, за произведување на иднината, затоа што тоа е политика - така што интерфејс
- интерфејс за потенцијално да се коментира за
потенцијална иднина, но не за самата иднина, затоа
што иднината не е предмет на цена. Но тоа значи,
она со што се поврзува цената, така да кажеме, за
да продуцира; и ефектот кој го предизвикува. Така,
производството на иднината и производството на
потенцијалните иднини... и така, ако јас се обложувам не на исходот, туку на моментот, велам дека
потенцијалниот развој можеби се случил во овој мо-
125
диференцијација што е заедничка за сите овие системи. На некој начин, Малик предлага дека оваа
логика на диференцијација потврдена во тргувањето
на дериватите, го детерминира секој друг модел на
диференцијација. Така, претпоставувам дека мислите дека е категоричка грешка да се обидете да извлечете логика во диференцијацијата што би важела во целиот социјален систем од рамките на еден
вграден социјален систем. И се согласувам. Тогаш,
прашањето би било: дали секој систем е воден од
уникатен облик или динамика на диференцијација?
Или има облик на диференцијација заеднички
за сите нив? Не како детерминирана објективна
состојба на нештата, туку како разлика кога ја детерминира недетерминираноста на иднината, бидејќи
тоа што го подразбираат дериватите е наводната апсолутна непредвидливост на иднината и разликата
меѓу една стварност и друга.
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
мент, така да речеме - така, се обложувам на една
иднина и на друга - на пример инвестирањето во
економијата и фирмата и профитот... се обложувам
во целиот процес. [Прекин во снимањето - забелешка на уредникот.] … главно, имате минијатуризиран
развој на моќ од која, така да речеме, се обложувате.
126
Реј Брасие: Добро, но како е тоа различно од
тврдењето на Малик дека инфраоблогот функционира токму преку апстрахирање од каква било причина
за детерминација на основното? На обложувачот не
му е грижа за ниеден од квалитетите или својствата
на основното, важно е само дали ќе има добивка или
загуба. Јасно, сметате дека ова е грешка. Мислам, има
двосмисленост во видувањето на Малик кога тој зборува за индиферентноста на формирањето цена во
однос на вредноста на основното, затоа што, на некој
начин, она што тој го вели е дека дали тргувате со
чоколадо или јаглен, емпириските карактеристики
на основното се ирелевантни во однос на начинот на
кој се воспоставуваат цените во договорот. Но јасно,
трговецот не е индиферентен во однос на квалитетот на разликата меѓу потенцијалната загуба и добивка. Така што, се чини, има процена; само што не
е процена на некој детерминантен квалитет или карактеристика на основното. Се работи за процена на
опсегот на цените, нивниот степен на флуктуација.
Јасно е дека ова не е индиферентност. Така, неправилно е да се каже дека има целосна апстракција од
или индиферентност во однос на вредноста на квалитетите на основното. Се случува трансплантација
или конверзија на квалитет на емпириско ниво, во
квалитет на повисоко метаниво. Со други зборови,
мислам дека инфраобложувачот е сè уште заинтересиран за тргување, се додека е вклучена разлика во
цените, но едноставно не е заинтересиран за она за
што се заинтересирани сите во тргувањето на ниво
на формирање цени на средства. Но благодарам, тоа
беше многу корисен повторен опис.
Identities
Journal for Politics, Gender and Culture / Vol. 14, No. 1 / 2017
Душан Грлја: Ова е само согледување. Првичното
прашање за мене е како тогаш е можна финансиската криза ако сте соочени со систем кој функционира сам и е сосем поместен или индиферентен во
однос на страните исходи на фирма која остварува
или губи профит. Мојот проблем е, дали може да
биде само чиста шпекулација, не би имало ли некаков материјален супстрат или нешто такво во процесот. Сметам, имаме тенденција да бидеме евроцентристи во проценувањето што се случува меѓу
капиталот и трудот. Една е ситуацијата во Европа и
во САД, а друга во Кина и во Индија. Така, можеби
овој вид финансиска организација и автономизација
на финансискиот капитал би можеле да се објаснат
со историски материјални процеси на светската капиталистичка економија. Едноставно, ние во Европа
немаме класична работничка класа затоа што има
работничка класа во Кина или Индија. Мора да имате производи за да се реализира вредноста, да се реализира профитот. Не верувам дека е можно да се
има таков апстрактен систем.
дека индустриската работничка класа не е уништена,
туку релоцирана од Европа и Северна Америка, во
Индија и во Кина. Можеби, како што предлагате, ова
е историскиот материјален услов кој ја прави можна
предоминантноста на финансијализацијата на Западот. Фактот што во Индија, Кина и на други места,
класичната состојба со пролетерска експлоатација
продолжува, кажува дека видувањата за кои зборувавме имаат тенденција да се фокусираат на релативно нерепрезентативни локални услови кои претежно доминираат во Европа и Северна Америка. Би
сакал да знаев повеќе. Не сум во можност да кажам
нешто многу корисно за ова. Се чини неубедливо
да се тврди дека финансиите го преместиле трудот
кога во Кина сè уште имате неколку милијарди про-
127
Реј Брасие: Да, сосем имате право кога истакнувате
Ray Brassier et al. I Pricing Time: Outline and Discussion on Suhail Malik’s “The Ontology of Finance”
летери во класични работни услови слични на тие
во фабриките. Прашањето е дали опашот го мавта
кучето: Која фаза на глобалниот капиталистички систем има најголема детерминирачка моќ, која треба
да се земе како репрезентативна за целината? Ова е
прашање кое моментално не можам да го одговорам,
но мислам дека е многу добро.
128
Превод од англиски:
Родна Русковска